[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Vladimir Kecmanović
„Apsurdistan” je naslov romana Garija Štajngarta, u engleskom originalu objavljenog 2006, a u srpskom prevodu 2012. godine. Ova „urnebesna tragedija” prati doživljaje u Americi školovanog sina ruskog kriminogenog tajkuna, koji, beznadežno zaljubljen u čari Njujorka, u nameri da se dokopa svog Eldorada i svog izgubljenog raja, završava u bivšoj sovjetskoj republici pretvorenoj u pakao simuliranog građanskog rata.
Da bi simulacija bila što verodostojnija, naime, taj rat proizvodi istinske masovne žrtve i kolone izbeglica, koji skupo plaćaju igru svojih diktatora, svojih „boraca za demokratiju” i njihovih prekookeanskih sponzora, udruženih u zajedničkom, da ne kažem „zločinačkom” „projektu” privlačenja pažnje belosvetskih medija, s konačnim ciljem dodatnog bogaćenja vojnoindustrijskih magnata „jedine preostale supersile” izvlačenjem novca američkih poreskih obveznika.
I vrhunac groteske – taj rat nije, kako se neupućenima čini, izazvan zbog apsurdistanskih rezervi nafte. Naprotiv – upriličen je zato što je otkriveno da su naftne rezerve iscrpljene!? Njegovo izbijanje, tako, nije posledica koordinirane akcije naftaškog i vojnog lobija, nego vojni lobi naftaški koristi kao dimnu zavesu.
„Siroti” naftaši se, tako, ispostavljaju kao kolateralna šteta. I to je književno proročanstvo koje će se – ako već nije – i u onome što nazivamo „stvarnim svetom”, u dogledno vreme ispuniti.
Autor Štajngart, Amerikanac jevrejskog porekla rođen u sovjetskoj Rusiji, bespoštedan je u pravljenju lakrdije od svoje dve domovine, baš kao i od naroda kom pripada. Ništa blaži nije ni prema drugim narodima i drugim državama. Njegovoj razuzdanoj, surovoj parodiji podvrgnuti su sve i svi – od pantagruelovskog glavnog junaka, pa do poslednjeg epizodiste. Rezultat – kongenijalna rableovsko-gogoljevska burleska bez pozitivnog junaka.
Nažalost, za Apsurdistan u kom živimo ovakav roman je preterano inteligentan da bi bio bestseler.
Tu, međutim, apsurdu nije kraj. Apsurdnija od te činjenice je osnovana pretpostavka da se – čak i kada bi ovu knjigu pročitao i razumeo i poslednji stanovnik planete – svet zasnovan na manipulaciji i laži ne bi promenio. Belosvetski lobiji i mediji bi nastavili da proizvode ratove, a lokalni diktatori i „borci za ljudska prava” bi nastavili da im služe.
U srpskom Apsurdistanu ova knjiga, takođe, nije naročito čitana. Rejting u knjižarama ne uspeva da joj podigne ni činjenica da Štajgart balkanske ratove iz devedesetih godina prošlog veka eksplicitno navodi kao obrazac po kome se, preko leđa lokalnog, masakriranog stanovništva, i preko džepova poreskih obveznika dominantnih zemalja, vode i vodiće se medijski proizvedeni ratovi.
I ne samo da je ne čitaju „narodne mase”. Ne čita je ni „elita”.
Jer da su je pročitali, „progresivnim” srpskim književnim „bardovima”, nadam se, ne bi palo na pamet da lupetaju o ratovima kao fenomenu prošlosti i o krvoproliću koje se ovde dogodilo kao o anahronom tripu lokalnih primitivaca, s kojim, „veliki svet”, je li, nema ama baš ništa. Što bi se reklo – ni luk jeo, ni luk mirisao.
Ili je jesu pročitali. Ali se, svesni da knjige ne mogu izmeniti svet, prave da nisu. I vezuju konja gde im aga kaže.
Čitaj: zauzimaju svoje mesto u igranci koju će nastaviti da vode strani sponzori, domaći „levičari” na kapitalističke i „nacionalisti” na mondijalističke baterije.
„Evropa nema alternativu!”