Objavljeno: ponedeljak, 5. januar 2015.

Niška perspektiva – siva depresiva!

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milorad Doderović, novinar SBS radija

490x370_Milorad-DoderovicVeliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima, govorio je Ivo Andrić. To potvrđuju i iskustva mnogih od nas, pa kada se sve to složi sa slutnjama o mogućem još gorem i težem životu, eto razloga da nam se učini kako nam je depresija jedina sigurna perspektiva.

Stručnjaci kažu da je sindrom zvani „praznična depresija“ problem novijeg datuma, ali da se galopirajuće širi. Nekad su ljudi praznike dočekivali sa radošću, uživali u njima i opuštali se u krugu svojih porodica i najdražih prijatelja i komšija. A danas, kako pokazuju brojne psihološke studije, praznici sve češće kod ljudi dovode do stresa i depresivnih osećanja.

Palilulka

Najteže je najsiromašnijima i onima koji praznike dočekuju i provode sami. Očekivanja koja imamo u vezi sa prazničnom trpezom, šta bi trebalo da se nađe na stolu, sa kim ćemo praznike provesti, da li ćemo ih opet dočekati sami, kako bi trebalo da se osećamo za vreme praznika, da li ćemo dobiti očekivani poklon od nama važne osobe, sve ovo utiče na raspoloženje. Ako nije onako kako smo zamislili, kako mi želimo i kako mislimo da treba, slede neminovna  osećanje depresije i samosažaljenje.

Ljudi koji su sami razmišljaju kako se drugi raduju i vesele, a oni nemaju sa kim, nemaju kome da darivaju niti da dobiju poklon. Usamljenim, ostavljenim i zaboravljenim ljudima  dok posmatraju veselje i sreću drugih ljudi samo se pojačava njihovo osećanje nesreće.Javlja se često i utsak da su samo oni usamljeni i nesrećni, a sve to dalje vodi u osećanje manje vrednosti ili bezvrednosti.

Ljudi se suočavaju sami sa sobom u vreme praznika, za šta  inače nemaju vremena u svakodnevnoj trci za poslovima. Tokom radnih dana svi mi na neki način „bežimo od sebe“, da bi onda praznični dani  uzimali  danak toj  otuđenost od sebe, kada se pada „u zagrljaj“ dosade, anksioznosti, praznine, besmisla…sve do pitanja o smislu ili besmislu života.

Čudno je to koliko je malo potrebno da budemo srećni, a još čudnije je da nam baš to malo nesto nedostaje, da opet citiram Andrića.Ili da se setim Artura Šopenhauera i njegovog stava da je najbolji način da se ne osetiš vrlo nesrećnim, da prestaneš sa preteranim očekivanjem da kad god poželiš možeš biti srećan!

Depresivnih ljudi je nesumljivo sve više među nama, jer nam se budućnost više kezi nego smeši.Najgore je da čovek dok gubi ono materijalno što ima, istovremeno gubi i ono malo duše.Posledenja dijagnoza za većinu nas mogla bi biti:“I kada poludimo neće nam se poznavati“!

Ko li će zadnji da ugasi svetlo? I ko može biti toliko lud da ne bi bio depresivan!


 

Nišville 2017