Činjenica da je na Nišvil džez festivalu ostalo na kiši preko 2.000 ljudi da bi videli specifičan performans Antonija Pušića, alijas Ramba Amadeusa, dovoljno govori o kvalitetu ovog umetnika.
Njegov koncert u većini pesama bio je nastrojen protiv globalizacije što se moglo videti i čuti kroz pesmu gde opominje „da su nam privatizovali zemlju, fabrike, Ei Niš, vrtiće, bolnice, akušerske klinike…“
Građanin: Pevate o globalizaciji, o bogaćenju malog broja ljudi na račun sirotinje. Srpski, crnogorski narod ćuti pred naletom „privatizacije“.
Rambo: Ma šta srpski, crnogorski… Ćuti američki narod!
Građanin: Spominjete u pesmama“jaram“. Zašto je to tako?
Rambo: Pa vidiš, u prirodi čoveka je da bude trpeljiv. E, onda kada mu sve dođe do balčaka (u žargonu „do lakata“), onda krene pobuna!
Građanin: Šta mislite kad’ će?
Rambo: To ide s ovim globalnim otopljavanjem.
Ovog ekscentričnog umetnika su odmah posle koncerta saleteli mladi, pa i nešto matoriji fanovi koji nisu hteli samo sliku s njim već i da popričaju. Bio je maksimalno profesionalan tako da je petnaestak minuta posle nastupa razgovarao sa poštovaocima.
M.S.
Muka je kad filozofa i umetnika napusti lucidnost/