Objavljeno: sreda, 28. januar 2015.

Srpski sin Rade (ne)voli da krade

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milorad Doderović, novinar SBS radija

490x370_Milorad-Doderovic Köp Avana Radomir Rada Pašić, mali sin  velikog oca Nikole Baje Pašića, učesnik je najvećih prevara u Srbiji i Kraljevini  SHS između dva svetska rata. Ali, čini se da  ni u novije doba Srbija nema sreće sa „malim  sinovima velikih očeva“. Jedan je po tvrdnji svog oca „prvi milion zaradio noseći gajbice!?“ i sada sa mamom živi negde u Rusiji. Jedan drugi sin po imenu Radomir tek počinje karijeru kao gradonačelnik jednog grada u Srbiji i još ne znamo šta će sve učiniti.

Korupcija u Srbiji nije priča od juče, a začinjana je još pre Balkanskih i Velikog rata, dok su brojne korupcionaške afere potresale i  Kraljevinu Jugoslaviju.Toliko je uznapredovala da je metastazirala u sistem, u način života i nešto što se gotovo podrazumeva kao nekakvo srpsko „običajno pravilo ponašanja“.

pasic

Čim je Srbija iz seljačkih opanaka zakoračila u takozvanu kapitalističku „prvobitnu akumulaciju kapitala“, rodila se i korupcija putem liferacija za vojsku, preduzimačkih poslova za državu, koncesija, zakupa, provizija, dnevnica, priznavanja fiktivnih ratnih odšteta…Milioneri su nicali kao pečurke, a njihov savremeni ovdašnji naziv je „tajkuni“.

Čuveni srpski političar Nikola Pašić Baja u politiku je ušao kao pukli siromah, a onda je cela njegova imovina 1921.godine procenjena na oko 30 miliona dinara,što je bila sedmina ukupnog budžeta Kraljevine Srbije pre njenog ulaska u rat 1914.godine.A inače, niko i nikada neće saznati koliko je zaradio i raskalašno trošio i potrošio Pašićev sin Radomir Rada Pašić. Bez njega nije mogla da prođe ni jedna korupcionaška afera.Sin Rada je govorio da ne može da živi bez 500 hiljada dinara mesečno, a to je bilo vreme kada je plata sudije iznosila oko 1.500 dinara.

Radomir Rada Pašić, rođen je 1892.godine kao prvi sin Nikole Pašića koji je bio već u poodmaklim godinama. Škola mu nikako nije išla od ruke i izbaciovan je iz gotovo svih beogradskih škola.Ali, stari Baja je nekako izdejstvovao da se privatna Zdelarova gimnazija prizna za javnu školu, pa je u toj školi i sin Rada nekako stekao matursko svedočanstvo. Sa tim svedočanstvom Rada odlazi na studije u Pariz  gde se ubacuje u čudna društva kojima je zajednička osobina razvratan život i trošenje mnogo, mnogo para.

U Parizu je država Srbija nadoknađivala  njegove kafanske račune i polomljeni inventar u luimperajkama, a draguljari grada svetlosti su zadovoljno trljali ruke kada je u njihove radnje „princ“ iz siromašne Srbije dovodio svoje ljubavnice da ih daruje najskupljim nakitom. Tamo je kod jednog juvelira uzeo dragulj vredan 350.000 franaka, dao adresu srpskog poslanstva u francuskoj prestonici i položio kaparu od 30.000 franaka. Dragulj je prodao i potrošio sav novac, a dug nije vratio. Pošto je neko vreme proveo u pritvoru, pušten je na intervenciju srpskog poslanstva, kojem je na čelu tada bio Milenko Vesnić. Vesnić je kasnije pričao da je navodno rekao Nikoli Pašiću da bi on, kao otac, trebalo da nadomesti sinovljev dug, budući da je Poslanstvo već dosta puta i samo to činilo. Stariji Pašić se nije obazirao na ove prekore, već je naredio da se trošak stavi na račun dispozicionog fonda.

Bilo je i drugih optužbi u vezi sa nesavesnim korišćenjem fondova pomoći koje su rodoljubi u dijaspori i prijatelji srpskog naroda prilagali srpskom poslanstvu u Parizu. U svojim memoarima Ivan Meštrović, hrvatski vajar i član Jugoslovenskog odbora, koji je ratne dane provodio u krugu najviših predstavnika vlasti Kraljevine Srbije, zabeležio je i ovaj slučaj. Navodno, gospođe Pašić i Vesnić nikada nisu dozvoljavale da se proveravaju računi Gospoinskog odbora za prikupljanje u fond za pomoć Srbima.

Na to se pobunila izvesna gospođica Denis, kći velikog srpskog prijatelja, profesora Ernesta Denisa i demonstrativno napustila rad u tom odboru upravo zbog zloupotreba koje je videla da se čine kada je novac pristizao. „Ona je ispričala da je to učlinila zato što je gospođa Vesnić, kada bi se pisma otvarala, vadila čekove i metala ih u svoju torbicu, a kad su se prilagači tužili što im nije odgovoreno, ni potvrđen prilog, da se je ljutila i pred tajnicom trgala pisma, i bacala ih u peć vičući: ‘Ti su prilozi poslani za Srbe, a srpska poslanikovica nema vremena da svakom odgovara za svaku sitnicu pojedinačno kad se ionako zahvaljujemo preko novina!’

Gospođica Denis je jednom prilikom upozorila da se u jednom prilogu navodno nalazilo čak 500.000 franaka i da ona to ne smatra sitnicom, na šta joj je poslanikovica odgovorila da ona ne može znati čije je čekove uzela ona, a čije gospođa Pašić, ali da su one obe podjednako dobra garancija da će novac biti upotrebljen za srpsku stvar“, pisao je Meštrović u svojim memoarima.

Kada je Rada Pašić  na početku Velikog rata dobio  vojni poziv za mobilizaciju, on lekarskoj komisiji donosi lekarska uverenja da je fizički iscrpljen i propao, sa malaksalim srcem i biva oslobođen vojne obaveze.Kada je srpska vojska prošla Akbansku golgotu, Bajin sin se iznenada pojavio na Krfu ničim ne pokazajući svoju „malaksalost“. Tamo se venčao sa nekom Grkinjom i nastavio sa skandalima. Sa jahte je pokazivao golu zadnjic šetačima na obali i vojnicima koji su se oporavljali. Na kraju je divljajući državnim automobilom pregazio dete, ali je stvar zabašurena državnim parama isplaćenim porodici stradalog. Onda je izmislio da je princ Đorđe pisao svojoj sestri Jeleni udatoj u Rusiji kako gladuje u Srbiji, pa mu ona šalje 30 hiljada franaka. Rada Pašić je najzad priznao da je pisao pismo Jeleni i da je novac „uredno potrošio“. Država je opet vratila novac, da ne pukne bruka.

Rada Pašić, kao zvanični službenik poslanstva Kraljevine Srbije u Parizu  zajedno sa sekretarom poslanstva Mihajlom Gluščevićem po celoj Francuskoj je kupovao platinu, Ta platina je u diplomatskim sanducima prebacivana u neutralnu Švajcarsku, a zatim odatle u Nemačku. A Nemci nisu pitali za cenu jer im je platina bila potrebna za vojnu industriju.Sve to sa platinom teklo je u jeku najžešćih borbi srpske vojske. Trgovina platinom trajala je godinu dana, ali su onda uhvaćeni i zamalo nisu izvedeni pred preki vojni sud i streljački vod.Spasao ih je poslanik Milenko Vesnić koji je izdejstvovao da se čitav slučaj prosledi srpskoj Vladi na Krfu. Nisu izvedeni pred vojni sud, nego pred Bitoljski prvostepeni sud koji je našao da „nema krivice osim kršenja carinskih propisa“!

Ali,tatin sin nije dugo mirovao jer 1921.godine izbila je afera sa volovima i ovcama.Na ime ratne odštete Nemačka je Kraljevini SHS morala da preda 60 hiljada ovaca i oko l7 hiljada goveda. Stoku je trebalo podeliti srpskih seljacima da bi obnovili stočni fond. Tada na scenu stupaju Rada Pašić i njegov šurak Belojanis iz Grčke. Oni su udesili da ministar poljoprivrede Janez Pucelj donese rešenje da se stoka ne deli seljacima, niti da se prodaje javnim nadmetanjem, nego ispod ruke preduzećima koja je posedovao njihov prijatelj hrvatski ratni profiter Radivoje Hafner. Zbog pritiska javnosti Vlada Nikole Pašića je poništila prodaju ovaca, dek je prodaju volova odobrila kao povoljnu. Skandal se završio tako što je Rada u Novom Sadu slučajno automobilom nabasao na demonstracije organizovane upravo protiv njega. Dobio je tada dobre batine i izbegao linč.

Sledila je velika afera poznata pod nazivom „Omnium Serbe“. Radin „poslovni ortak“ Francuz Markiz de Milo ponudio je u ime francuskog konyorcijuma izgradnju Fabrike oružja za Kraljevinu SHS. I naravno, njegov zastupnik u ovom poslu bio je Rada Pašić. a uz gotovo neverovatne uslove.Srbija bi besplatno trebala da ustupi zemljište i izgradi prugu do fabrike, omogući iskoriđavanje sirovina, oslobodi konzorcijum carine , garantuje monopol u snabdevanju vojske i verovali ili ne – unapred plati prvu porudžbinu u visini petogodišnje proizvodnje fabrike , uz zelenaške kamate i provizije… „Aranžman“ je procureo u javnost,ali je čitavih godinu dana bilo pokušaja da se on ipak progura, sve dok čitava priča nije zaustavljena na intervenciju Nikole Pačića..U međuvremenu se saznalo da je Srbija odbila ponudu da dobije jednu fabriku oružja na ime ratnih reparacija, kako bi otvorila prostor za fabriku koju je nudio „tatin sin“.

Ali, ako projekat „Omnium Serbe“ nije stigao da se unovči, sledi nova afera pod imenom „Adamstal“. Kraljevina SHS je naime veliki broj svojih vozova repontovala u Amstdalu u Čehoslovačkoj. Zbog slovense solidarnosti Česi su bili spremni da sačekaju sa naplatom, ali su rate sve više kasnile. Direktor fabrike je došao u Beograd gde mu je lično sugerisano da „podmaže“ Rada Pašića i njegove saradnike kao posrednike u poslu.Kada je to učinio uplaste rata su postale redovnije, ali je dug zbog posla ugovorenog u češkim krunama čoji je kurs umeđuvremenu upetorostručen, na ime kamata već bio skočio sa 3 na 150 miliona dinara!

Ovaj skandal se ipak nije mogao „pokriti“ pa je u Skupštini izaran Anketni odbor za ispitivanje ove i još nekih afera. Naročitu buku je dizao radikal Dragiša Stojadinović koji je decenijama proganjao i raskrinkavao Pašićevog sina. Otac je na sve moguće načine branio sina Rada, a ostalo je zabeleženo da je oko jedne afere oko 160 vagona šećera čak rekao: „Dete, pa vole slatko“! Anketni odbor je doneo zaključak da nisu krivi Rada i njegova bratija,već „državna administracija koja nije sprečila korupciju“!

Posle jedne audijencije kod kralja Aleksandra kada je čuo još neke stvari o svom sinu, stari Pašić se jedva vratio kući i pao je u postelju iz koje se više nije podigao.Ali, iako posle očeve smrti nije više mogao da se služi relenicom „tata je molio“, Radi ipak nije manjkalo špekulacija i novca.Pred Nemcima 1941.godine beži u Zagreb, ali se ubrzo i vraća u Beograd. A onda mu pada na pamet da 1945.godine nekom itaijanskom kolekcionaru koji je hteo da ima neko Meštrovićevo delo, proda mermernu bistu sa očevog groba.Tužile su ga rođene sestre i sud je presudio da umesto mermerne biste postavi odlivak u bronzi koji i danas stoji na grobu. Nekoliko godina kasnije nekom pakistanskom diplomati uspeo je da uvali reprodukciju Rembrantovog crteža kao original, a na ime kaucije za novac koji mu je diplomata pozajmio.Pakistanac se nije interesovao za pozajmicu jer je verovao da đe se debelo okoristiti od prodaje crteža.Tek kada su mu u Holandiji povodom tog crteža rekli da je šarlatan i varalica, shvatio je da je naleteo na većeg igrača od sebe.

Radomir Rada Pašić umro je u Beogradu 20.oktobra 1964.godine. Na samrti je u vezi sa Pakistancem i Rembrantom izgovorio rečenicu: „A kako je smeo da iznosi sliku iz naše zemlje bez moje saglasnost“?

 


 

Nišville 2017