Objavljeno: ponedeljak, 22. septembar 2014.

Strah palanke da postane Građanin

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Vladimir Đorđević, bloger i Meraklija

Vladimir-DjordjevicGde se sakrio urbani Niš? Kako smo postali grad pevaljki i probisveta? Zašto najpametniji ćute? Čemu se nada Nišlija, ako ga je pobedila ravnodušnost? Zašto Nišlije nisu iskoristile drskost zarad plemenitog cilja? Gde je osećaj slobode iz sredine devedesetih?

Devedesetih, kao gimnazijalci, krišom bi u poslednjim klupama čitali svoju lektiru. Uglavnom opšta generacijska mesta. Mika Oklop i Bukovski bili su obavezni. Oni emotivniji čitali bi Miljkovića ili Hesea, nešto tvrdokorniji, Keruaka, Ginzberga i njihovu bratiju. U mnoštvu knjiga koje su dan za danom išle iz ruke u ruku, poseban status imala je knjiga žutih korica sa Lihtenštajnovom ilustracijom, mitskog naziva „Nišvil“. Čudno nam je bilo to povezivanje našeg oronulog grada sa dalekim čuvenim Nešvilom, Altmanom ili Džoni Kešom, koji je za nas, dečake stasavale uz muziku „Sonic Youth“ ili „Nirvane“, bio samo daleki američki seljak. Ipak, iako mladi i nadobudni, uspeli smo, kičmenom moždinom, da osetimo istinitost tog mitskog mesta i njegovo čudno prisustvo. Da „polutani i rokeri šetaju Nišvilom“, kako je govorio sam Zoran Ćirić, i sami smo se uvereli ubrzo. Svet je za nas postajao sve veća i komplikovanija igra, a grad nepoznato i mistično igralište, često opasno.

Taj čudan grad pevaljki i probisveta, grad u kome se dobro zna ko je komunista a ko subotar, u kome nema milosti za one koji bi da žive po svojim pravilima, taj okrutni grad, mi smo voleli. Možda baš zahvaljujući ideji da je sve što nas okružuje Nišvil i da se realan grad krije negde nakon poslednje strane i korica.

Ono što nas je strašno bunilo bio je naš utisak da su najgradskiji likovi, oni što su nam pozajmljivali ploče i knjige, bili najmarginalizovaniji ljudi. Pitali smo se, hoće li i naša budućnost biti daleko od glavnih tokova, prepuštena nejasnoj društvenoj predestinaciji koju smo naslućivali iza roditeljskih rasprava i zabrinutosti.

Odomaćeni strah, koji se oduvek  lečio „zlatnim ćutanjem“, tom jedinom preporukom koja je preduslov ličnog i porodičnog mira, na kratko je nestao iz života građana Niša u zimu devedeset šeste. Nikada otvorenije i glasnije, ni pre ni nakon toga, Nišlije nisu iskoristili svoju drskost za plemenitiji cilj. Na stranu sramotna krađa glasova, raznorazne sumnjive ideje i ideologije, na stranu lokalni političari koji su, šetajući danima sa građanima, poslednji put oblačili svoje iznošene studentske kapute bušnih džepova, spremajući svoj stas za nova i lepša funkcionerska odela. Pobednik tih zimskih protesta nisu bili ni pravda ni politika, već oslobađanje od straha. Izboreno pravo na hodanje ulicama, na stajanje na trgovima, glasno vikanje, pištanje iz pištaljki, lupanje šerpama, skakutanje na putu do kuće. Zaustavljeni fakulteti. Bojkot u školama. Nesnosna buka u vreme „Dnevnika“ državne televizije. Pamfleti, parole, duhovite poruke i grafiti. Tajanstveni i mračni pseudo grad Nišvil, ustupio je mesto jednom živahnom, iz sna probuđenom gradu, u kome se bez imalo konformizma sviraju džez i ciganske melodije i sa čijeg gradskog trga nedeljom svira rok end rol. Izgledao nam je takav Niš, preporođen i hrabar, spreman za velika dela.

Naša nadanja su ipak, veoma brzo izneverena.

Nikada neću shvatiti gde tačno talenat i potencijal postaju teret, a ne šansa, u kom to odsudnom trenutku  jedno društvo uspeva da vrednosti koje je samo stvorilo, da ljude koji su deo tih vrednosti, uništi i protera. Ne znam koliko je Piksija od onda rođeno u Nišu, ali ni on, niti iko posle njega, nije u svom gradu bio ni nadomak slave. Ne znam koliko još umetnika može da podari Niš, ali par onih koji su se daleko pročuli, žive i umrli su na drugom mestu. Verujem da je sve njih oterao taj veliki mračni, učaureni strah malog grada od velikog građanina.

Nisam siguran šta čitaju današnji gimnazijalci i ne znam razmenjuju li još uvek knjige ukradene na Sajmu. Verujem da negde i dalje sede, možda baš u „našem“ trianglu između „Stare Drine“, „Tajma“ i Dušanove, tražeći svoju viziju Nišvila. Tamo verovatno nema ni polutana ni rokera, ali mora biti nekih drugačijih ljudi koji uporno tumaraju između trošnih kulisa, pokušavajući da među gomilom statista pronađu još jednog saučesnika.