Objavljeno: ponedeljak, 3. februar 2014.

Živeo srpski mrak

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milica Vučković

Amilica vuckovic2ko mislimo da ništa nismo dobili od međuplanetarno značajne godine obeležavanja Milanskog edikta, varamo se.

Dobili smo neprolaznu vrednost zvanu iskustvo. Iskustvo blamiranja. Kako se za što kraće vreme što više i što efektnije izblamirati. Pokolenja da pamte, preci u grobu da se okreću.

Ali, kako kažu, svako čudo za tri dana prođe.

Preživeli smo blamove mnogih koji su nas predstavljali. Listovi naših gora nekad su se vijorili na vetru, a mi zbog njih stavljali glavu u pesak. Valjda su to neminovnosti kada se deli sudbina istog kolektiva.

Za jednu sramotu veći, za jednu iluziju manji, mi neumorno nastavljamo svoj put, obogaćeni iskustvom, ali ne zbog toga i mudriji.

FOTO: juznevesti.com

FOTO: juznevesti.com

Svečanom akademijom u čast Branka Miljkovića, održanoj prošle nedelje u Narodnom pozorištu , potvrdili smo onu čuvenu: niko ne može naneti čoveku (narodu) toliko zla, koliko on može sam sebi.

Možda me, kada rezimiram i razdvojim utiske, na prvom mestu najviše poražava činjenica da je tako malo volje i entuzijazma uloženo u spremanje jubileja. Sve i da su se greške desile, ali da se osetila kakva strast, posvećenost, energija vatre. Osim profesionalnog Aleksandra Mihailovića i nekoliko pesnika sa kraja večeri, sve ostalo ličilo je na otaljavanje. Sve je ličilo na ništa.

Blamiranje je svečano otvorio predsednik Odbora za obeležavanje osamdesetogodišnjice. Dakle, oformljen je Odbor (kako to strateški dobro zvuči), a stekao se utisak da je sve skrpljeno za nekoliko dana, bez generalne probe. Ako ništa drugo, predsednik je mogao da uvežba čitanje govora, umesto što je vodio muku sa tekstom koji je očito prvi put video pod svetlima pozorišnih reflektora i koji mu je očajno neko drugi napisao. Da zanemarimo rečenice tipa “Predstaviću vam predstavnike“ i to što je, neprilagođeno sastavu publike, tekst nepotrebno bio opterećen književnom kritikom i teorijom književnosti, samo zato da bi se dobio prizvuk akademskog.

Od tolikog broja gradskih političara, jedini je Mile Ilić našao vremena da dođe. A gde je naš gradonačelnik, specijalista za funkcije, da svojim prisustvom učini događaj važnijim, ostali smo bez objašnjenja i izvinjenja. Ostali verovatno nisu bili obavešteni šta se dešava u pozorištu (možda ni ko je Branko Miljković?) ili su otišli na klizanje, mada nisu morali, jer je na stepenicama ispred pozorišta bilo dovoljno neočišćenog snega za akrobacije, vratolomije i sve što bi moglo da omogući posetu ortopediji.

bojana simovic

FOTO: ntv.rs / arhiva

Veći transfer blama doživela sam kada je voditeljka kazala da su Osnovna škola Branko Miljković i Niški kulturni centar, pored pesničkog konkursa koji raspisuju svake godine, još jače veze uspostavili dolaskom nastavnice te škole na mesto direktora NKC-a.

Ako je i postojala potreba da se pomene ko je direktor NKC-a, moglo je to da se uradi na početku ili kraju programa, umesto sočno u sredini.

Da se pomene diskretno a ne ekstazično.

I to bi, haotično prepričano, bio ceo program. Pet-šest fotografija koje su se vrtele na platnu,  čitanje pesama dobitnika Brankove nagrade do kraja večeri i kikotanje dece zbog koje pročitane reči ili stiha.

Imali smo sreće da je za sat i po vremena samo jedan telefon zazvonio.

Voditeljka je sve završila retko inovativnom i pametnom rečenicom, pedagoškom frazom: ,,Čitajte Branka Miljkovića“. Deca su pomislila: Evo, trčimo u blblioteku. Stomaci su pomislili kako su gladni. Telefoni kako bi da ih neko uzme u ruke. Sedišta kako su ljudi neudobni. Ja sam pomislila da nisam platila parking, pa sam se setila da nas je taj dan Parking servis poštedeo plaćanja.

Sve je otišlo u Honduras, ali je pre toga svratilo u Niš.

No, ruku na srce, ako smo se i izblamirali, a jesmo, to nije imao ko da prenese. Beograd ništa svečanije i kreativnije nije uradio.

Sve se odigralo prema naslovu Brankove zbirke pesama Smrću protiv smrti, ali bez protiv-ishoda: mrtvim programima umrtvili smo Brankovu smrt, usput uporno ponavljajući kako je on izvršio samoubistvo, kao da bi nas Tito mogao poslati istog časa na Goli otok da smo izgovorili da je njegova smrt misterija, ali da postoje indikacije da je ubijen.

Mirno spavaj, Branko. Ovde je duga noć, ovde nema vatre. Ovde se jedino događaju šibicarska vlast, jeftina kultura i (samo)ubistvo inteligencije.

I država u kojoj je Branko živeo, za čoveka malo, za neprijatelje predugo, ali uprkos svemu, dovoljno da kaže ono što drugi nisu smeli, takođe je mrtva.

Ova, u kojoj sada tražimo načina za život, u totalnoj je komi.

beckovicI da je kojim kosmičkim čudom Branko mogao da na dan svog osamdesetog rođendana svrati u Niš i Beograd i vidi kako ga se sećamo, sigurna sam da bi izgovorio isto ono što je, prema sećanju Matije Bećkovića, jedne večeri uzviknuo na ulici mladi i buntovni Branko, s tim što bi sada menjao pridev jugoslovenski u srpski: Živeo sprski mrak!

Živeo, živeo, i srećan nam bio!

Vaš komentar:


Nišville 2017