Dr Aleksandar Višnjić, predsednik Reformističke stranke iz Niša kao omladinac imao je revolucionarne ideje koje su se baš u to neko studentsko vreme poklopile sa tromesečnim demonstracijama. Nešto kasnije postao je jedan od vodećih ljudi organizacije “Otpor”, kada su studentska isticanja mogla da prođu s batinama i hapšenjima, što se i dogodilo. Nikada nije bio u vlasti kao član Demokratske stranke. Osnovao je svoju – Reformističku – jedino nišku!
Temperament ga tera da često maše rukama dok objašnjava, a često kaže “što na um to na drum”. Rođen je 1976. godine, a odrastao je “u žutim zgradama” preko puta OŠ”Ćele Kula”. Bulevarac je danas postao Čairac. Oženjen je i otac dvoje dece.
G:Reformistička stranka na pretprošlim izborima nije ušla u gradski parlament za 50 glasova. Kasnije, kao da se nekako pritajila…
To nije tako. Druga je stvar što medijima nismo zanimljivi kad nismo parlamentarna partija. No, da Vas ne opterećujem sad našim žalopojkama oko toga. Ima tu i nešto drugo. Naime, moje lično (dakle, ne odnosi se na sve Reformiste) shvatanje je sledeće: šta pa političke partije ima da rade kad nisu izbori? Koji će nam đavo tada partije? Gde god se one umešaju, tu trava više ne raste. Partije su u Srbiji uništile institucije… Partije kad pobede one zaoru, onako „partijski“ po zdravom tkivu društva. Ove što ne pobede, drže isprazne konferencije i jedino što umeju je da govore „kako sad ništa ne valja“, dok oni ne dođu na pozicije vlasti.
Menjaju se i partije, ali, priznaćete, postoji jedan ceo divizion takvih ljudi koji, koja god je partija vladajuća, oni su uvek tu. I tako, vrtimo se u krug, točak začarani koji sve više ubrzava.
Biće jako opasno, kada, tj. ako mi pobedimo. Jer, slomićemo takav točak! Promenićemo zauvek loš politički sistem koji nas sve upropašćava. Koliko god ovo zvučalo prejako, izvinjavam se na izboru reči, ali to je jedini način da zaustavimo propadanje i pokrenemo se u pravom smeru, a mi smo jedini koji to možemo da iznesemo. Dakle, reči da, ali i dela.
G:Zameraju vam neki da ste i u Otporu i danas skloni oštrijoj terminologiji. Tu je i zamerka da Vam je “tata završio fakultet”. Ima li istine u svemu tome?
Ja sam Fakultet upisao ’95. Na svojoj drugoj godini studija sam već predvodio studentske proteste, zajedno sa svojim kolegama sa Medicinskog i drugih fakulteta u Nišu. Zaista smo verovali da ćemo šetnjama i mladalačkom strašću da promenimo mnogo toga… Pa čak i kad su hteli da me suspenduju sa studija, kao predsednika Saveza studenata jer sam napravio Otpor, nije mi ni u jednom trenutku bilo teško. Znao sam da ćemo pobediti, da teror ne može da potraje, da je sloboda na dohvat ruke… To je bio prvi studentski protest koji je uspeo, od 90-ih pa na ovamo. Za razliku od nekih drugih kolega, tada nijedan ispit nisam ni prijavio, a kamoli izlazio na njih ili ih polagao ni za sve vreme trajanja studentskih protesta i ’96. i 2000, niti za sve vreme bombardovanja 1999. Zato sam i diplomirao tek 2002. umesto godinu ranije. I za svaki svoj ispit sam brisao slojeve znoja zbog “otporaškog” rada.. A Milan Višnjić je, inače, postao dekan Medicinskog tek krajem 2000. Mnogi to olako povezuju – tata dekan – sin doktor, a istina je potpuno drugačija, jer sam zapravo kasnio celu godinu za generacijom. Do tada je, kao i ja, on bio aktivan opozicionar, javno, i to jedan od 2 ili 3 profesora doktora u celoj Srbiji. No, svestan sam ja da će uvek u određenim laičkim krugovima postojati ta aura oko nas dvojice. No, reći ću Vam samo da i ja, kao i on, imamo svoje biografije. Za sve što sam postigao u životu, izborio sam se sam, niko mi ništa nije poklonio. Isto kao što je i on. A, najlakše je učiti. Ništa lepše od toga. Uzmeš i naučiš, i ti si vladalac svoga znanja.
G:Odakle toliki doktori u politici? I koju doktor potrebu oseća da bude političar?
Da, postavljaju se i ta pitanja ponegde, mada sve ređe. I to su legitimna pitanja, naravno. Međutim, mnogi ljudi i ne znaju da ja nisam klinički doktor, da ja ne radim s pacijentima. Ja sam doktor Socijalne medicine, odnosno, u prevodu, doktor medicinskih organizacionih nauka. To i jeste politika. Zdravstvena politika. A zdravstvena politika je toliko važna za izgled i suštinu jednog društva (toliko je dominantna) – da, na primer, jedina ključna razlika između Republikanaca i Demokrata u Sjedinjenim Državama je upravo način na koji oni vide zdravstvenu zaštitu.
Ja vidim zdravstveni sistem u Srbiji po kanadskom modelu. Ali, to je sad posebna priča, da sad ne ulazimo u to… Uglavnom, da ne mešaju ljudi – to što sam ja „levičar“, znači da ako vidim čoveka na ulici bespomoćnog, prići ću mu i pomoći, koliko i šta mogu. Desničar to neće. To je razlika između levice i desnice, a ne u shvatanju nacionalnosti. Naravno da sam i patriota, i to veći od mnogih tzv. desničara, kao što sam i veći socijalista od mnogih tzv. novokomponovanih levičara. Nama ne trebaju politički komesari, već ljudi korektni, iz svih struka. Mi u našoj političkoj kulturi mešamo mnoge definicije; jer, bombardovani smo raznim bombama kao društvo godinama unazad, ne samo ovim sa osiromašenim uranijom.
G:Napomenuli ste da ovi izbori podsećaju na ’96. i koaliciju Zajedno… šta to zapravo znači?
Ja na Niš gledam kao na generator promena. Republički izbori su jedno. Mi na njima i ne učestvujemo. Republički parlament je trenutno rezervisan za beogradsku elitu. Nas vide kao provinciju, sirotinju raju kojom je lako manipulisati. Građane drugog reda, na neki način. Ne treba beogradskoj političkoj eliti jaka autonomna politička snaga sa juga. Trebamo jedino za potkusurivanje. To što po neki poslanik sedi ili čak izgalami ponekad u Narodnoj Skupštini nije nikom problem u političkom Beogradu. Jer sve su to partjski poslušnici.
G:Kakav problem postoji između “beogradske elite” i juga Srbije?
Njima ozbiljno smeta jak, politički svestan, pismen i organizovan jug Srbije, koji će imati svoje mišljenje i realne instrumente da svoje ideje pretvaraju u dela. Ako mi u Nišu, kao UDRUŽENA OPOZICIJA – SRCEM ZA NIŠ – PROF. DR MILAN VIŠNJIĆ pobedimo (a pobeda za nas predstavlja takav rezultat, da se bez nas ne može formirati gradska vlada), onda ćemo najpre na delu pokazati šta znači imati narodnu vlast. Inače, mi već imamo svoje opštinske organizacije i odbornike u Leskovcu, Prokuplju, Pirotu, Kuršumliji, Aleksincu, itd. Evo, zamislite kakve dobre neslućene mogućnosti nas očekuju odmah posle izbora. Pa naravno da ćemo postati regionalna politička sila. A izbora republičkih će biti ponovo, za godinu dana, najviše dve. Mi smo jedini put do pravih, suštinskih promena. Ova trenutna kao neka opozicija koja se nudi na republici još živi u vremenima prošlim, kada su oni harali. Oni su prevaziđeni. Mi hoćemo da zapravo menjamo celokupan politički sistem.
G:Zašto je Reformistička uvek sama do sada izlazila na izbore?
Koja god da je vlast, nažalost, oni nikada neće da raspišu lokalne izbore zasebno od republičkih. Kao, štede… štede na demokratiji! To je uvek bio veliki peh za nas. Mala Reformistička stranka iz Niša izlazila je i na republičke izbore i nismo se brukali. Dobijali smo više podrške, više nego neki ministri danas i juče.
Ovaj put, nismo hteli da rasipamo energiju, poučeni iskustvom. Moramo da učimo lekcije iz svojih, kao i iz tuđih iskustava. Pri tom, naravno, pozivamo sve ljude da na republičkim izborima glasaju za koga oni procene da je manje loše ili da je mnogo dobro. Mi smo samo na lokalu, zasad, ali imamo realan plan.
U međuvremenu, stasali smo. Svaka organizacija, baš kao i naša politička partija, Reformistička, jeste živ organizam. Ljudi dolaze i odlaze… Ali, esencija je tu. Nepotkupljivi, istrajni, pravi ljudi koji čine dušu Reformističke, nikuda nisu odlazili. To su prekaljeni Reformisti, koji sve znaju i zlata vrede. To su „četovođe Hajduk Stanka i Hajduk Veljka“, da napravim paralelu sa srpskim junačkim pesmama koje su narodu razumljive, porasli smo na njima.
G:Šta nakon eventualnog ulaska u parlament?
Jedva čekam da se dohvatimo posla. Ima toliko toga što ne valja, što treba menjati, preurediti… toliko je izazova (a ja izazove volim, satkan sam od njih) uradićemo sve ono što drugi ne smeju, ne znaju ili neće! Oživećemo dušu običnog čoveka i urediti obraz Grada. Ovaj svet ćemo menjati, tako da svaki dan bude bolji od prethodnog. Kao da osećam onu poruku „Dajte mi oslonac, i ja ću polugom pomeriti zemlju.“
Gospodine NN/1
Neznam sta je lose bilo na Med. fak. u vreme prof. Visnjica.
Da nije bilo tog prof. Visnjica nebi bilo farmaceutskog fak. i fakulteta za sestre u Nisu. Nebi bilo nove zgrade aneksa Med. fak. Samo uspesni ljudi su nepozeljni u Srbiji pa i u Nisu. Bilo bi mnogo dobro da je bilo vise Visnjica u Nisu pa i u Srbiji. Veliki pozdrav gospodinu NN/1 i ako imate hrabrosti potpisite se punum imenom i prezimenom.
Aleksandar Višnjić je završio deo srednjoškolskog obazovanja u Americi. Fakultet je završio sa visokim prosekom kada je bio na „crnoj listi“ vladajućih struktura, bez očeve pomoći koji je tada i sam bio osporavan od vldajućih struktura.Sada je kao docent proveo godinu dana (držao predavanja) na Univerzitetu u Rimu. Objavljuje knjige, zapažene radove iz oblasti organizacije zdravstva, komunikativan, omiljen medju studentima i kolegama, odlično govori engleski…..Može još da se kaže.
Ima i mana. Ne ume da oćuti, na ume da kalkuliše, često kaže preglasno, javno….
Malo više informacija , pogotovo o Med. fakultetu u vreme pof dr Višnjića … nije na odmet !
Pa , kazi … ako znash !!!!