[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Stojiljković
Uživam da posmatram sugrađanke.
Zimi.
Kada su temperature prihvatljive. Kao ovog januara.
Pojavi se ta lepota na ulicama, sa svih strana, kao da je bila pritajena negde gde ne dopiru pogledi.
Dok Sunce ne objavi da je pravi trenutak. A onda krene. Nezadrživo.
Zapahne me miris lelujave kose, osmeli me neki prelepi osmeh, pa zastanem. Posmatram.
Leti je nekako uobičajeno biti okružen lepim ženama, kada je svedena razgolićenost obrazac, i to je nekako očekivano. Priželjkivano. Ne postoji muškarac koji tokom dugih zimskih dana ne poželi da što pre dođe proleće, kada će se ženski rod otarasiti kaputa, dugačkih perjanih jakni i bundi, i zablistati novom lepotom.
Golih ramena. Obnaženih nogu. Uzbudljivih bluzica ispod kojih se naziru zreli plodovi ženske lepote.
Nekoliko meseci savršene lelujavosti čiste estetike i uzbuđenja. Do naredne zime.
Ovi topli zimski dani su, pak, čist dobitak. Način da požudna potreba muškog oka bude utoljena. Makar na kratko. Na parče. Ali potpuno.
Iako zvuči lokal patriotski moram da naglasim da su Nišlijke prelepe. Kako god da zvuči, to jeste istina. Nisam upao u zamku, te sam izbegao da napišem da su najlepše na svetu. Ili nešto slično. Ipak je lepota žena univerzalna kategorija i nije endemizam.
Nadahnut lepotom svaki muškarac će se zakleti da su njegove sugrađanke najlepše. Iako zna da ima prelepih žena gde god da ode. Usput, o postojanosti muškog zaklinjanja ne bih da govorim. Nije tema ovog teksta. Ako razumete šta želim da kažem.
Srećan sam što ne vidim uniformisanost kod prolaznica, pa zapažam jasno definisane stilove. Biti drugačiji, ma i najmanjom sitnicom koju muško oko često promaši, ideal je i potreba.
Negovane ruke i manikirani nokti. Ne govorim o krizi.
Uredne frizure. Ne govorim o svakodnevnim brigama.
Savršena šminka. Da, ne govorim o besparici.
Zaboga, ne mogu da pominjem godine posrtanja, ratove, inflaciju, čekanje u redovima i bombardovanje. Ne mogu, jer sve te čarobnice na ulicama našeg grada su uspele da sačuvaju svoju potpunu lepotu.
Za nas. Verne sledbenike njihove snage.
Ponekad se zanesem, pa pomislim da sam u nekoj kaldrmisanoj ulici pored Sene. Omamljujući zvuk štiklica odzvanja po mojim mislima obojenim srećom, i ja potpuno ohrabren, šeretski namigujem slučajnoj prolaznici, reprezentu svih devojaka i žena koje su u slavu Sunca pohrlile na ulice omiljenog grada. Opet zastanem, a onda poskočim i pohrlim sledećoj nepoznatoj prolaznici u vidokrug.
Možda i Nišlijke vole tople zimske dane? Možda i one misle o našim vrelim i domišljatim pogledima?
Ja ću svakako pažljivo pratiti vremensku prognozu u nadi da će ovakva zima potrajati. Ako ne, brzo će proleće. Ima smisla čekati.