Gotovo da nema spisa i sličnih opisa koji susret velikana srpske proze spaja sa Nišem tek u njegovim, takoreći sredovečnim godinama kada je došao, kako se to tada pričalo, na službu u ovaj grad.
Malo je poznato da je još sa 18 godina došao u Niš i to umoran, iscrpljen i takoreći onesvešćen. Nije tajna ni da je mnogo kasnije tražio hitan premeštaj iz Niša gde je u jednom pismu, prikazanom pre nekoliko godina u Narodnom muzeju, kazao da je Niš pun blata, da se oči kasabe teško menjaju, ali kada se malo pogledaju njegova dela vidi se da ga je ipak zavoleo.
Stevan Sremac, pisac koji je sigurno najpoznatiji po „Ivkovoj slavi“, u svojoj mladosti u Nišu, nije ni sanjao da će postati čovek u koga se danas veruje i čija se dela i dan danas izvode u teatrima pa i na filmu.
Kako je to bilo, zauvek bi ostala nepoznanica da „Slovo juga“ nije otkrilo knjigu Deda Aleksandra Rusa iz 1912. godine (postoji i reprint iz 1935. godine) koja objašnjava prvi Sremčev susret s gradom.
Stevan, rođen u Senti 11. novembra 1855. godine, tada u austrijskoj varoši, a danas lepom Vojvođanskom mestu u Bačkoj, bio je, kako se to onda zvalo, podanik, pravoslavne vere.
Umro je u Sokobanji 1906. godine. U Sokobanji je počeo da piše svoju akademsku tezu da bi kasnije postao akadmik. Svršio je istorijsko-filološki fakultet da bi bio predavač i direktor Gimnaziju u Nišu punih 18 godina.
Ali šta je bilo pre toga?
Stevan Sremac je mnogo ranije kao đak Velike škole stupio u dobrovoljačke redove za oslobođenje Srbije od Turaka. Nema rođaka koji ga u ime majke nije molio da odustane od te ideje, ali on nije pristao. Patriotizam je tada još vredeo, a čast je imala čist obraz. U ovoj knjizi se navode reči koje je Sremac poslao svojima u Sentu, iz nekog stacionarnog vojnog logora.
Moja sveta dužnost mi tako naređuje – napisao je kratko.
Moramo da znamo da su tada u Srbiji moralne vrednosti značile mnogo više nego danas. Nekolicina puškaranja s Turcima, njegova grčevita borba vođena idealima o velikoj budućnosti Srbije, donela mu je čin kaplara. Nadređeni mu je bio upravo profesor Velike škole Milan Kujundžić.
Dramatičan događaj na osam kilometara od Niša
To je bilo ovako: „12. februara 1878. godine koja je po mnogo čemu sudbonosna za oslobođenje Niša, iz Beograda beše poslata mala dobrovoljačka jedinica u Niš da izvidi kakve su šanse za proboj. Među njima je bio i Stevan Sremac. Pešačili su do Aleksinca (Aleksinac je tada bio u Srbiji, a Niš u Turskoj) sedam ili osam dana. Komandant mesta im je dao jedan dan odmora kada će se pripremiti za način ulaska u Niš. Na Svetoga Savu, pravoslavni praznik, krenuli su put Niša, ali kroz jaruge, šumarke i druga skrovita mesta. Odjednom je zavladao veliki mraz i jak vetar – košava. To je značajno usporilo četu jer su imali malo hrane, a pešačiti 30 kilometara po takvom vremenu i bez ogreva, iscrpelo je vojnike.“
Jedan po jedan padali su u zaleđenu travu. Nije bilo snega, samo ledene susnežice. Sremac se sa još dva prijatelja držao dugo, ali je poklek’o. Pored njega su bili, kako se navodi u knjizi, Sreten Pašić i Mihajlo Cerović.
„Došavši na osmi kilometar od Niša, Sremac je pao na kolena. Dva saborca su ga pridržavala, ali glava je klonula. Izgubio je svest, onako iscrpljen. Pošteno su ga izudarali, da ne zaspi jer bi to značila smrt. Molio ih je, navodi se u knjizi, da nastave bez njega, a da će on kasnije „doći“. Znali su da se više nikada ne bi pridigao živ i vukli su ga neko vreme. Bio je u potpunom bunilu. Odjednom se začula vojna truba – srpska. Vojna volovska kola približavala su se trojici iznemoglih vojnika. Cerović je zamolio da povezu Sremca, ali vojnik za uzdama ošinu konja i pokuša da ga se sve to ne tiče. Cerović, koliko ga je snaga služila, skoči i na konja i na vojnika.
Nesrećniče, poginućeš – reče dobro uhranjeni srpski vojnik.
Pašić je za to vreme budio Sremca i pokušavao da ga podigne na noge. Cerović je izvadio revolver i ubedio srpskog vojnika rečima „ da li ti stvarno misliš da u ovoj situaciji neću da ti pucam u srce da te ubijem. Smekšao je vojnik odmah.
Puteljcima, stigli su nekako do Niša posle čega se u jednoj kući na prostoru današnjeg naselja Komren, Sremac okrepio, pružena mu je zdravstvena nega, a kasnije su ova trojica i izvršila zadatak.“
Ova priča postoji, ali u njegovoj zbirci „Drugarske uspomene“. To je bio prvi susret Sremca s gradom Nišom. Kasnije je sve manje – više dobro poznato.
Tekst napisan u čast srpskim vojnicima iz 1878. godine: Mihajlu Ceroviću i Sretenu Pašiću
M. Smiljković
Časopis „Slovo juga“, Stevan Sremac prvi put u Niš ušao skoro onesvešćen, polumrtav…