Verovatno vam samo ime i prezime Miodrag Ročkomanović ne znači ništa, ali po nadimku Ročko, ovaj čovek je i te kako poznat Nišlijama, a i šire. Kada je lepo vreme možemo ga videti pored „Foruma“ u centru grada, gde trenutno prodaje novine, knjige, nakit, magnete i još dosta toga. Bavio se svim i svačim, ali samo časnim poslovima, kako sam kaže. Ima 60 godina i rođeni je Nišlija.
Otac mi se doselio ovde još 1923. godine, tako da sam ja na neki način starosedelac Niša. Radim i živim od prodaje nakita, suvenira i svega ovog što ovde vidite. Mene nije sramota da radim, sramota je kad čovek krade. Pojedini bi voleli lepo da žive, a ništa da ne rade, ovako počinje priču gospodin Ročko.
Radio je u EI do 1986. godine i dao je otkaz, jer kako kaže, nije mogao da gleda pojedine neradnike. Inače, po struci je metaloplastičar. Decenijama se bavi uličnom prodajom, trgovao je i na pijaci, obilazio vašare i prodavao mnogo što šta, ali ga ljudi najčešće znaju kao prodavca novina. Tim poslom se bavio punih 10 godina.
Više ne prodajem novine, tek po neki časopis. Najčešće prodajem nakit. Muzej sam mogao da otvorim koliko sam modela nakita napravio. Izrađujem bižuteriju još od 1980. godine. Mnogo toga nije ovde izloženo. Kod kuće imam zmijsku kožu, ali nemam za koga da izrađujem nešto od nje, jer je kupovna moć u ovom gradu niska“, kaže Ročko.
S obzirom na to da maltene zna kako „diše“ ovaj grad, jer je tu od rođenja, govori o tome kako se ovde nekada živelo.
Ljudi su bili srećniji. Nije bilo toliko stresa, više se putovalo, više se imalo para. I samim tim bolje je išla prodaja. U to vreme sam imao zaradu i do 100 evra dnevno, a danas sam na primer zaradio 60 dinara. Najviše što mogu da uzmem od prodaje je oko 1500 do 2000 dinara i to oko praznika, uglavnom kad je Nova godina. Sada izađem na ulicu eto koliko da ljudi budu informisani, da nešto pročitaju, pošto prodajem i knjige i časopise“, govori Ročko.
Bio je i jedan od učesnika u demonstracijama, nadao se boljitku. Kao neko ko je prošao, što bi se reklo i sito i rešeto, kaže da bez aktiviranja mladih nema prosperiteta u društvu. Ističe da je život velika borba, da nešto mora da se radi, a da svaki rad donosi rezultate.
Zaradio sam prvi džeparac tako što sam raznosio mleko od stana do stana. To je bilo još u osnovnoj školi. Upoznao sam neke studente, to su oni radili preko „Student servisa“, pa sam im se pridružio. Prva zarada mi je bila 150 dinara, što u to vreme nisu bile tako male pare“, priča Ročko.
Ovog gospodina, između ostalog i člana numizmatičkog društva „Car Konstantin“ skoro da nema ko ne zna. Mnogi zastanu samo da bi popričali sa njim, jer je uvek u toku sa dešavanjima u Nišu, a i prepun je životnog iskustva. Možemo reći da je Ročko na neki način simbol i legenda našeg grada.
D.Vasić