Na dan u kome se sećamo smrti Zorana Đinđića, srpskog premijera koga su ubili oni koji su tog 12. marta 2003. godine nišanili ne samo njega već i demokratsku Srbiju, moramo se zapitati da li su sa njim umrle i ideje koje su milionima ljudi vratile nadu.
Da li je Zoran Đinđić uzalud podigao Srbiju na noge svojom vizijom, vizijom života dostojnog čoveka, vizijom države dostojne da se u njoj opstane i ostane, vizijom da za svakoga ko hoće da radi u njoj ima posla preko glave?
Da li je Zoran Đinđić ne samo uzalud umro, nego i uzalud živeo za bolju Srbiju, za Srbiju na pravom putu, kako je voleo da kaže?
Da li je Zoran Đinđić zaista mrtav, kao što je Srbija u ovom trenutku zaista jedva živa?
Srbija je danas pritisnuta neznanjem koje je prezirao, bahatošću kojoj nije bio ni najmanje sklon, režimom kome je slomljena kičma, ali koji svoje pipke i dalje pruža.
Energija koju je pokojni premijer nosio se rasula onda kad je on, pogođen iz zasede, zaustavljen u svojoj besmrtnoj misiji.
Bilo je teško, mučno i skoro nemoguće nastaviti njegovim putem bez njega.
Ali mi smo nastavili tim putem.
Srbija, ona Srbija u koju smo verovali, nije ustuknula pred ostrašćenim oponentima koji su bezobzirno prisvajali sve do tada urađeno i uređeno.
Prisvajali su čak i Zoranove misli pokušavajući da njima pridobiju Srbiju, ali time što su dobili njen glas, nisu dobili i njeno poverenje.
Nisu mogli prevariti Srbiju u koju je verovao Zoran Đinđić.
To smo videli ovih dana u Zaječaru. Politička realnost jasno pokazuje da ćemo tek prisustvovati konačnom osvešćenju Srbije – Srbije koja je pokazala da nije zaboravila svog premijera, kao što ni njegova Demokratska stranka nije zaboravila svog mudrog, energičnog predsednika, zaustavljenog u koraku, ali nezaustavljivog u viziji.
Zoran Đinđić nije umro uzalud, kao što nije ni živeo uzalud.
On je danas deo svakog građanina Niša i Srbije, koga ubeđuju da mu je dobro, a koji zna kako mu je u stvari.
On je taj čije će žustre, mudre reči i dela biti inspiracija svima koji polako, ali nezaustavljivo ponovo ustaju.
Da se bore za pravdu, za viziju, za Srbiju.
Zoran Đinđić je ubijen na današnji dan, ali on živi u svakom mladom čoveku koji je u vreme njegove smrti bio dete, i koji je odrastao znajući koliko bi sve bilo drugačije da je onaj metak promašio.
I biće drugačije.
To Demokratska stranka duguje Zoranu, duguje sebi i duguje građanima Srbije koji su zaslužili da Zoran bude jedan od njih, i da oni budu vredni negove borbe.
Za Srbiju i za Niš koji zaslužuju bolje, za Zorana, za viziju koja je preživela sve atentate i koja se ponovo rađa – sada, ovde i odmah!