[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Veljko Dimitrijević
Prigušeno svetlo, konture fotelje, načeta kutija čokoladnih napolitanki i poluispijena kafa koja krije talog. Detalj koji će upotpuniti mozaik je momak za tastaturom, predan buntu, kritici i želji za promenom sveta.
Nezadovoljstvo društva u kom živimo poprima finalne obrise i preti da se iskristališe u jedno glomazno stvorenje koje hara društvenim mrežama i jadikuje nad tužnom sudbinom nacije.
Da li je stvarno dovoljno imati fejsbuk nalog i trocifren broj prijatelja kako bi se stvari menjale na bolje? Da li je pisanje statusa način na koji se treba boriti protiv loših zakona, plata, nezaposlenosti, primitivizma, ograničavanja sloboda? Ako jeste, onda živimo u društvu boraca; boraca koji plešu po tastaturi.
Recimo da ovaj tekst ima ciljnu grupu, i recimo da ta ciljna grupa svakako nisu penzioneri, sredovečni i očajni ljudi, trudnice, farmeri, borci za ljudska prava i veliki bratovi. Recimo da govorimo o nekim mladim, ali i letargičnim glavama koje ne pronalaze adekvatan način prkosa lošem sistemu; ne razbijaju matricu.
Eho lošeg života i primedbi odzvanja širom društvene mreže, mladi ljudi nastoje da objasne zašto je neko i koliko loš i kako bi trebalo urediti stvari. U takvim trenucima treba se prisetiti mantre uspešnih i srećnih ljudi – uradi nešto sa svojim životom!
Naravno da je dobro kritikovati loše, tu i tamo potpisati nekoliko peticija za zaštitu pasa lutalica, podsetiti na loše političke odluke i obmane i podeliti to sa velikim brojem ljudi. Štaviše, društvena mreža se u takvim situacijama pokazuje kao jedno od najefikasnijih sredstava komunikacije.
Problem nastaje onog momenta kad čovek shvati da je tokom celog dana šerovao i lajkovao, besomučno ističući loše obrasce rada i ponašanja drugih ljudi, bez da je izleteo na ulicu, počeo da viče, radi, smeje se i traži izgubljeno.
Kao da ga neki virtuelni šinteri bespomoćnog bacakaju iz jedne u drugu čaklju. Samo što su te čaklje u ovom slučaju polemike i pridike na društvenim mrežama koje su se nasukale i pre nego što su puštene u etar; isuviše olako shvaćene i nadasve neozbiljno završene.
Raditi na stvaranju boljeg društva znači raditi na sebi. Ako želiš da jasno iscrtaš put kojim neko treba da krene, valjalo bi da ti budeš taj koji će da utaba stazu. U najmanju ruku je licemerno nipodaštavati nečiji rad, ma kakav on bio, putem ispisivanja statusa.
Naravno da živimo u moru nelogičnosti. Nema neke tanane logike ni u tome da iz fotelje može da se promeni svet, ili bar pogled na isti. Usavršavamo se da prelazimo levele, skupljamo tokene, furiozno stiskamo Enter kad raspletemo po nekom, a zaboravljamo da 
se taj stvarni život odvija na ulicama, fakultetima, u prodavnicama i na trgovima.
Događa se svuda oko sobe u kojoj jedan mladi mizantrop iskucava pravdu. Zaboravljamo da sivilo može da se oboji jedino ako rešimo da ga bojimo, da se uprljamo i umorimo.
Buka na društvenim mrežama jača, postaje amalgam lenjosti i ogorčenosti. Imam utisak da toliko potencijala sabijenih u statuse zaista i može da da rezultat. Nerešen. Bez golova.