Objavljeno: sreda, 22. januar 2014.

I Love Mosh and Mexico Loves Niš

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Olja Wagner

olja wagner2Nedavno su se na kompilaciji, koja je okupila 87 izvođača iz celog sveta, našla i tri niška benda: Limbo, Suffering’s the Price i Streetcore Unity.

Kompilacija se zove „I Love Mosh“ i inicijitava je jednog Meksikanca, koji na svom blogu okuplja straight H bendove i muziku sličnih pravaca, kao jednu veliku bratsku skupštinu za uzajamnu podršku i širenje dobre muzike.

 

Ono što je u ovoj priči najzanimljivije je da momci nisu konkurisali za kompilaciju na klasičan način već je Meksikanac pronašao njih, Limbo preko sajta Reverbnation, Streetcore Unity je već svoj EP „okačio“ tamo.

logoPonavljaću se u svojim tekstovima, ali ideja je da ukažem na ono što je dobro i ono što je loše, da razjasnim i sebi i svojim kolegama kako funkcioniše muzička industrija i kako da sebi poboljšamo pozicije sa kojih prezentujemo svoja dela.

Razgovarala sam sa Filipom (bubanj, Streetcore Unity) i Dudom (gitara, Limbo) na ove teme…

Streetcore Unity iza sebe ima jedan EP „Old School“, koji je izdanje Balkanrock-a i našao se na listama najboljih albuma 2013, zapazili su ga i na „Hear the Noise, Hear the Core“ francuskom sajtu i kako ime kaže – old school hard core je.

Ne volim podelu na žanrove u današnje vreme, kada je sve neka vrsta fuzije, ali ovde može da se udari crta. Zato su i od nekih medija dobili odgovor da su „previše brutalni“ za njihove programske ili uredničke šeme. Pa tu Filip i ja počinjemo da razvezujemo vicious circle niške underground scene. Koja postoji. Ali ima svoje viruse.

zbirnoSve bi bilo mnogo bolje da postoji medijska podrška. Jedan sat za underground na radiju ili televiziji. Ili oba.  U nevažnom terminu. Ako je pre 20 godina to bilo moguće zašto je toliko komplikovano sada? Ima manje medija nego tada, ali samim tim je njihov značaj i uloga veći.

Kaže Filip da bend ne postoji samo na fejsbuku, već bend živi ako svira. Ako bi mediji podržali ovo što radimo možda bi publika ozbiljnije shvatala ceo koncept. Jer svi znamo kolika je moć medija. Nije dovoljan event, niti se broj onih koji kliknu da će da dođu podudara sa stvarnim brojem posetilaca.

Duda misli da je u pitanju loša finansijska situacija u kojoj se svi nekako zatekosmo. Nažalost, tačno je. Ali sećam se ’93 kada nije bila loša finansijska situacija, nego nije ni bilo finansijske situacije, pa smo svirali, svirali, svirali. I ljudi su dolazili na svirke. I pratili niške i beogradske i novosadske bendove podjednako. Ali smo imali medije iza nas.

Zanimljiva je priča kako je hteo da kupi disk Najdinog benda Deliverance INC, jer kaže da je to jedan od najboljih domaćih albuma u zadnje vreme, sa željom da pomogne time kolegu i njegov rad. Međutim, u renomiranoj gradskoj prodavnici diskova, gde je očekivao da će zasigurno naći disk  – diska nema. Pa je morao da se raspita kada i gde Najda svira i ode lično da ga potraži. Koje cimanje. I obeshrabruje ga kad neko kao što je Najda nema prostora i pita se šta je ostalo za druge.

festSada pored medijskog ignorisanja nema gde ni da se svira. To sve nekako vuče jedno drugo, zato ga i zovem vicious circle. Tih par mesta u gradu ima, najblaže rečeno, komplikovane uslove i finansijske ucene.

Razumljivo, niko ne želi da posluje sa gubitkom. Niti želi da rizikuje i upusti se u posao kao što je promovisanje niških bendova.

Filip mi priča kako se bendovi organizuju sami i pronalaze mesta i načine da nešto mrdnu sa mrtve tačke. Pošto je inače praksa da gosti sviraju samo za putne troškove, često se desi da nema dovoljno publike ni za toliko. Ne znaju, mrzi ih, nemaju para, neće. Zato i kad oni treba negde da gostuju dobro razmisle koliko su spremni da odu u minus. S obzirom da su se na kompilaciji našli i neki komšijski bendovi iz Hrvatske, Bugarske i Rumunije pitam ga kakva je situacija da se ostvari neka saradnja sa njima.

ziva svirkaDobra volja postoji s obe strane ali opet dolazimo do para i toga koliko istih treba da bend ode u inostranstvo, kada u našoj zemlji postoji taksa za iznošenje instrumenata preko granice, koja za bend iznosi oko 100EUR što uvećava troškove organizatora koncerta.

Jedini način je da se upriliči mini turneja sa nekoliko koncerata ali je za to neophodna velika organizacija i dobri kontakti, što bi olakšalo da postoji menadžerski biznis u rokenrolu.

Filip čak misli da u tom pogledu i Grad može da ima interesa i „sponzoriše“ bendove da nas predstavljaju tamo negde u nekom lepom svetlu. Jer rokenrol spaja ljude po dobrim šavovima.

Zbog svega ovoga „Limbo“ će najverovatnije biti ono što zovemo „odliv mozgova“, jer planiraju da album koji će uskoro da snime u Novom Sadu ponude nekome iz inostranstva i pokušaju da se probiju izvan naših granica. Da naglasim da u njihovom slučaju nisu uspeli da u Nišu pronađu adekvatan studio, prigodnog producenta za muziku koju sviraju po nekoj normalnoj ceni. Ni to nemamo. Zbog svega ovoga nisu mnogo ni svirali, mada postoje dve godine. Razlikuju se i to im je cilj.

Duda vredno radi na sebi i želi da svojom muzikom privuče pažnju tako što hoće žanrovski šaren album u okvirima groove metala. Mnogo nade polažu u studio jer smatra da je dobar snimak ono što može da im pomogne u promociji sopstvenog dela. Kada govorimo o problemima niške scene, Duda deo krivice pripisuje i samim bendovima. Kaže da treba biti uporan i boriti se za svoje mesto. Kao što sam već pisala, DIY treba da bude neka polazna tačka za sve nas. Da se ne oslanjamo mnogo na druge, pa ako uleti neka pomoć – uletela je. Oboje volimo obrade i ima draži u tome ali je on više za autorski rad, mada je to uvek teži put.

„Streetcore Unity“ na svom EP imaju jednu obradu i planiraju da još jednu pošalju za drugi deo kompilacije Balkan Under the Radar zato što žele da odaju počast jednom sada već nepostojećem kultnom bendu „Totalni Promašaj“ i takođe spremaju nove pesme za snimanje još jednog EP ili albuma.

coverSve nas muče iste brige i želimo iste stvari. Mnogo toga nam fali, a opet imamo volje. Razuđeni smo po nekim svojim ćoškovima i kao autori i kao publika. Mada se čini da hejtujemo, ipak nudimo ideje za rešenje nekih malih stvari koje bi nam mnogo značile. Možda i grešim, neka me neko ispravi. Meksikanac ne zna ništa o našim brigama i problemima, njemu se samo sviđa muzika koju ovi momci stvaraju. I uradio je koliko je u njegovoj moći. Možda je baš to recept.

Vaš komentar:


 

Nišville 2017