Mladi odlaze iz Srbije jer vide da se pošten rad ovde ne vrednuje

Činjenica je da se u Srbiji živi sve gore i gore. Većina mladih, ili je već napustila Srbiju, ili bi to rado učinila čim im se za to ukaže prilika. Nije više u pitanju samo novac, govorimo o nedostatku elementarne logike, o nepravdi koja je svuda oko nas. Običnom čoveku je život otežan na svakom koraku, bilo da se radi o odlasku kod doktora, vađenju ličnih dokumenata, apliciranju za posao…

Svi postaju svesni da se pošten rad u Srbiji ne vrednuje. On se prosto ismeva. Kako kažu neki koji su „uspeli“ u životu, „Ili imaš m… ili učiš školu“. Ono što se vrednuje je pripadnost političkoj partiji, a pristojni ljudi tu jednostavno ne mogu da dođu do izražaja. Previše laktaša, nepristojnih, neobrazovanih, jednostavno odbija pristojne ljude koji ponekad zalutaju u neke od njih.

Ubili su nam volju

Mi danas plaćamo danak naše neozbiljnosti, pasivnosti, nedostatka samopouzdanja i naše nesposobnosti da se organizujemo i stanemo na put našim vladarima. Kad kažem vladarima, ne mislim isključivo na premijera i vladu, već na MMF, korporacije, banke, strane agenture i sl. Ovi prvi su samo deo paketa koji nas uništava. Uspeli su da nam ubiju volju, žar za promenama i prosperitetom. Uspeli su da nas zatupe do imbecilnosti glupim rijaliti programima, rijaliti političkim delovanjem i sl. Uspeli su da nas ubede da smo za sve krivi mi sami, jer smo eto nesposobni da se uklopimo u novo vreme. U svašta su uspeli da nas ubede.

Ko još veruje u bolje sutra?

2000ta godina. Smena vlasti. Demokratija stiže u Srbiju. Kreće otvaranje Srbije prema svetu. Kreće bolja budućnost za našu decu…. Ko još danas veruje u ovo???

Kapitalističkim zemljama nije bilo u interesu da u sred Evrope imaju jaku socijalističku državu Jugoslaviju. Apsolutno je nebitno bilo ko je na vlasti u bivšim republikama. Sve što se desilo, moralo je da se desi. A zašto? Pa zbog onoga što je posle svega toga sledilo i zbog čega i dan danas ne možemo da se pomerimo sa mesta. PRIVATIZACIJA. Trebalo je napraviti haos na ovim prostorima, da bi došli neki i pokupovali svu našu imovinu po najpovoljnijim cenama. Naravno ima tu krivice i naših ljudi, ali da nisu bili kooperativni oni, našli bi oni neke druge. Privatizacijom ustvari počinje kolonijalizacija Srbije. Govorimo o otimanju društvene imovine (imovine svih nas) za neke tamo pare koje većina nas nikad nije ni videla. Ne samo da smo ostali bez imovine, već smo hteli to mi ili ne, zaduženi do granica izdržljivosti. A šta je sa BDPom? On idalje nije na nivou od pre 1990te. O čemu dalje da pričamo?

Znači da ta hvaljena privatna svojina, nije u stanju da evo već 15 godina dostigne žestoko kritikovanu efikasnost društvene svojine.

Stranci prvo pokupovali ono što nismo smeli da prodamo

Sa dolaskom „demokratije“ u Srbiju, otpočinje primena neoliberalnih recepata sa zapada. Počinje privatizacija, otvaranje granica za stranu robu i strani kapital. Naša privreda, onemoćana ratovima i sankcijama za tako nešto nije bila pripremljena i polako počenje da nestaje. Šta su stranci prvo pokupovali? Ono što je inače bilo profitabilno, duvan, kafa, banke, trgovinski lanci, sve ono što nikako nismo smeli da prodajemo. Tada smo postali još slabiji. Priliv deviza koji je pratio ove procese doveo je do nerealno jakog dinara, koji i dan danas predstavlja kočnicu za rast proizvodnje i izvoza iz naše države. Jak dinar odgovara uvoznicima i dužnicima, dok šteti proizvodnji i izvozu.

Veći dug nego bivša Jugoslavija

Devalvacija dinara koja se čini logičnom, onemogućena je uz pomoć banaka koje su građane, privredu i samu državu, zadužile u stranoj valuti. Svako slabljenje dinara sa sobom bi povuklo dobar deo prezadužene privrede i građana. Genijalan potez naših vlastodržaca. Oni misle deset godina unapred. Pošto je precenjen kurs doveo do zatvaranja domaće proizvodnje, uvoz počinje enormno da raste. Srbija ima hronični trgovinski deficit sa inostranstvom, što dovodi do sve većeg odliva deviza iz zemlje. Kako bi održali ovaj neodrživ sistem, država do deviza dolazi kroz nove ino kredite. Naš inostrani dug je danas veći nego što je bio ukupan dug bivše Jugoslavije. No ni to nije neiscrpan izvor deviza. Neće stranci da daju kredite neograničeno. Sledi rasprodaja onog što je ostalo u vlasništvu Srbije. Traže stranci Telekom, EPS, poljoprivredno zemljište, izvorišta vode, banje… Sve to dajemo radi deviza, a trošimo ih bez imalo razmišljanja na one stvari koje i sami možemo proizvoditi.

Hoćemo li se opametiti, ili ćemo nastaviti po starom, to ćemo tek videti?