Objavljeno: četvrtak, 23. januar 2014.

Nenarodna kuhinja

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Pešić Peša

IMG_4913Uvek se pitam koja je to mera, gde je granica, do koje jedan Grad mora da vodi računa o socijalno ugroženim sugrađanima? Ima li te granice? Ljudski gledano ne!

Da je moguće da se ceo budžet u vreme ekonomske krize potroši na socijalnu pomoć, verovatno bi to trebalo i uraditi.

Nije, međutim, sve tako jednostavno. Grad je skup mehanizam.

Na stotine i hiljade ljudi koji rade u tom sistemu, nekada meni potpuno nejasne poslove, koje treba paltiti, na desetine ulica koje treba zakrpiti i škola čije krovove treba popraviti, prepune kante za smeće koje treba isprazniti i parkovi zasuti papirima koje treba očistiti.

Ne živi se samo od života, pa su tu i kulturne manifestacije koje treba pripremiti, sportski klubovi kojima treba omogućiti da se takmiče, mladi koji treba da se edukuju i kreativno izraze. I još mnogo toga.

narodna kuhiunja coverTako gledano, za jedan jedini topli obrok dnevno našim najsiromašnijim sugrađanima ostane manje od jednog procenta gradskih primanja, nečega što se, tako pretećim izrazom naziva budžet.

Ekonomsku krizu verovatno ne možemo obuzdati. Tranziciju i siromaštvo možda možemo samo ublažiti. Ne smemo, međutim, nikako dozvoliti da u dvadestprvom veku, u centru Evrope, pod budnim okom civilizacije, neko gladuje. To je kao kada lečite tešku bolest čiji uzrok ne možete sprečiti ali tegobe morate ublažiti.

Ne može se bez Nišvila i pozorišta, ne može se bez Radničkog i Želje, mora se imati za stipendije i nagrade najboljim učenicima i studenatima, ali je prioritet prioriteta da najugroženiji ne smeju gladovati. To je nekako pitanje građanske solidarnosti i naše ljudske časti.

Pogrešnim planiranjem budžeta neko je prošle godine obezbedio novac samo za dva meseca rada narodne kuhinje u toku kojih je oko pet hiljada naših komšija dobijalo jedan topli obrok. Nije bilo dovoljno novca, razumem. Ostali su dugovi od prethodne vlasti, prihvatam. Neko je, međutim, namerno ili slučajno postavio tako visoke uslove tendera da je samo jedna firma u Nišu to mogla ispuniti.

narodna_kuhinja2Od toga da mora da ima 300 miliona dinara obrta na godišnjem nivou, preko  linije za vakumsko pakovanje, do različitih uslova za tehnologiju pripreme hrane. Ta firma je, kao jedina, i dobila tender. Sledeća koska koja je zastala u grlu prilikom analize je cena jednog obroka koju je grad morao da plati. Prevelikih 130 dinara, dok je u isto vreme u njenim objektima za ishranu studenta tri obroka koštalo državu samo 170 dinara. Slučajnost ili namerno napravljeni uslovi da baš oni dobiju posao neka ostane nekom drugom da sudi.

Tako je Crveni Krst, koji inače pruža ovu uslogu u preko 70 gradova u Srbiji, po znatno nižoj ceni, ispao iz kombinacije, a Grad morao da plati visku cenu. U tim uslovima, sa tako lošim planiranjem potpuno je bilo logično da će odvojeni novac trajati onoliko koliko je i trajao.

Deset meseci najsiromašnije Nišlije nisu imale ni taj jedan topli obrok samo zato što se neko zaplanirao i odlučio da plaća zaista visoku cenu po obroku.

Obećavaju, zakljinju se, da će ove godine biti drugačije. Uspeli su da odvoje jedva malo više novca nego lane. Desi li se da uslovi konkursa i cena obroka budu isti, 5000 nišlijja će pod najboljim uslovima ove godine imati topli obrok tek mesec dana duže. I tu dolazimo do vrhunskog sarkazma. Nikome iz gradske vrhuške nije palo na pamet da napravi takve uslove konkursa da obrok ne košta više od 60 ili 70 dinara, nego je solomonskom odlukom rešeno da se smanji broj siromašnih građana. Kako? Tako što radno sposobne Nišlije, bez obzira na stepen njihovog siromaštva neće imati pravo na narodnu kuhinju.

FOTO: jugmedia.info

FOTO: jugmedia.info

Zamislite taj nivo diskriminacije onih koji su, najčešće ne svojom krivicom, postalii glavni tranzicijski gubitnici i najveće žrtve siromaštva. To su uglavnom ljudi koji osim o sebi moraju da brinu i o stanarini, hrani i školovanju svoje dece. Smanjiće se veštački broj siromašnih, a ne cenu obroka. Iako je svima jasno da je to moguće. Niko ne spori da su stari radno nesposobni ljudi koji već primaju socijalnu pomoć najvulnerabilnija grupa naših sugrađana. Ali oni već imaju socijalnu pomoć.

Da li to Grad ima nameru da na volšeban način radno sposobnim sugrađanima obezbedi bilo kakvav posao i tako ih skine sa narodnog kazana. I njih i njihove porodice. Možda, ali u ovim vremenima to ipak deluje kao neostvariva novogodišnja želja.

I na kraju, i pored toga što su radno sposobni diskriminisani isljučivanjem iz pozicije da im se makar malo pomogne, dvehiljedečetrnaesta je već počela da ulazi u naše živote. Znajući da je od odluke do realizacije u ovom uspavanom gradu nekada potrebno da prođu meseci, iako će se broj najsiromašnijih administrativnom odlukom smanjiti na pola, ova druga radno nesposobna polovina neće duže od kraja leta moći da bude sita od gradske socijale.

Hajde da to malo novca pravilno rasporedimo, hajde da nas ne vode nikakvi drugi sem humanih ciljeva prilikom izbora firme koja će kuvati za narodnu kuhinju, hajde da pametno potražimo rešenje da taj obrok bude jeftiniji i da još jednom razmtrimo kako da i radno sposobni, a najugroženiji dobiju deo naše solidarnosti. Znam da može i da mora. Zato samo hajde da to hoćemo i hajde da to uradimo brzo.

Vaš komentar: