Order Cialis 60 mg generic Objavljeno: ponedeljak, 20. januar 2014.

[EKSKLUZIVNO] MARČELO: Niš ima smisla!

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Marčelo

marcelo1Krenem jednom prilikom iz Beograda u Pirot, ali mi direktan autobus pobegne. To se tako kaže kad zapravo zakasnite na autobus – pobegao mi je time što je krenuo na vreme.

Rešenje je, naravno, presedanje, a ono se tako zove ne samo zato što presedaš, nego i zato što ti presedne.

Stanice su mesta na kojima ćeš sresti bizarnije ljude i priče nego u kafani, i ti susreti obavezno se odlikuju time što su zabavni kad postanu anegdota koju prepričavaš, a mučni dok se odigravaju.

Kako bilo, zaputim se u Niš, stignem, pola sata čekanja do busa za Pirot. Dobro, kažem, popiću kafu u kafani koja se nalazi na samoj stanici. Neki tip pita sme li da sedne za moj sto , jer to tako bude:

kafane na stanicama jesu neka vrsta menjačnica – tu se tvoja ljubaznost trampi za nečije „odlično, e sad ću da ti se privalim”, najčešće po vrlo lošem kursu.

Melje tako taj dokonaš nešto svoje, melje… u nekom trenutku, pita me mu kupim pivo. Mnogo je, veli, žedan, a nije pri parama – svi znamo taj skeč, jer smo u njemu učestvovali:

ljudi na stanicama dele se na one koji žickaju, one koji nasednu na žickanje i one koji ne nasednu.

Proklinjem roditelje što su mi usadili spomenuti koncept (ili čak kodeks) ljubaznosti, ustajem i odlazim do šanka da mu naručim pivo.

Dok to činim, primetim čudnu okolnost: do polovine kafane pušenje je dozvoljeno, od polovine nije – s tim što ne postoji ama baš nikakva fizička granica između ova „dva” dela prostorije, te se dim nesmetano širi svugde. Pitam punačku tetu za šankom je li ovo moje zapažanje pogrešno ili je to uistinu tako. Kaže da ne grešim.

Pogledam oko sebe još jednom, pa opet pogledam u nju.

Izvinite, ali… to kanda nema nikakvog smisla.

A ona slegne ramenima i odgovori:

„Sine, u Niš si, ovde nema smisla.”

Neko ovo možda ne bi ni zapamtio, ali ja sam morao, jer ne pamtim kad sam čuo simpatičniji oblik pesimizma.

Kako sam iz Paraćina, dobro znam situaciju južnije od prestonice.

Ljudi se trude koliko god mogu da osmislotvore svoju svakodnevicu u jednoj sramno (ili baš besramno) centralizovanoj zemlji, da nađu svoju šansu u svom zavičaju, ali depresija uzrokovana činjenicama svugde je ušla u sam sastav vazduha. A opet, uprkos tim činjenicama koje svi znamo, ponešto ipak o(p)staje: ako u to spada i pesimizam, e pa barem će biti vraški simpatičan. I taj zdravi deo našeg duha uvek sam bezgranično voleo, i njega i njegovu neuništivost.

Niš je sjajan grad u kome sam stekao mnogo prijatelja – dobre ljude i velike kreativce. Grad koji mi je ukazao čast da otvorim Sajam knjiga i grafike. Srdačan grad u kome je atmosfera na svirkama uvek bila odlična. Neko bi rekao da je to puka fraza, kao ono sa bebama:

uvek ćeš novopečenim roditeljima reći da im je beba lepa, ali nećeš to baš svaki put i misliti.

Otud, međutim, onaj užitak u osećaju kada to ne kažeš iz kurtoaznih razloga i one propisane ljubaznosti koju spomenuh.

Vaš komentar:


 

Nišville 2017