Paradoks: Neki žele da pobegnu iz sela, a akademci mu se vraćaju

Gledajući brojne tv emisije o poljoprivredi i čitajući mnoge novinske tekstove o tome na internetu zapazio sam jednu zanimljivu i, naizgled, paradoksalnu pojavu: da se selu i poljoprivredi najčešće okreću i potpuno vraćaju fakultetlije, i to pretežno iz urbanih sredina. Tako počinje uvod i nekih tv emisija koje govore o ovoj temi: „dok jedni beže sa sela ovi mu se vraćaju“, misleći, zapravo, na visoko obrazovane (uglavnom mlade i sredovečne, iako ima i penzionera) ljude iz grada.

Na selo teže odlaze i teže se odlućuju za bavljenje poljoprivredom oni od  kojih bi se to prirodno očekivalo, a radi se o onima sa nižim nivoima školovanja, već to u većoj meri čine „akademski građani“. Jedan broj je onih koji se uporno drže grada kao „pijan plota“ uprkos slabim i sve manjim mogućnostima koje on pruža u periodu ove tranzicione krize i beznađa, kao i gradske skupoće. Mnogi stanovnici velikih gradova Srbije, uključujući i najveći (Beograd), uprkos slabijoj obrazovnoj spremi (osnovna škola, treći stepen stručnosti, srednja škola) uporno se drže grada a, pri tome, poseduju pozamašan komad obradive zemlje ili okučnicu. Ipak, stvari nisu toliko jednostavne i crno-bele jer ima dosta seoske dece koja ostaju na selu nastavljajući porodičnu tradiciju bavljenja zemljoradnjom.

Mora se, međutim, naglasiti, da ne treba gajiti nikakve iluzije, tj. treba imati u vidu da su „povratnici“ na selo veoma „retke zverke“. Ipak, čini se da tu postoji neko pravilo da se na taj korak pre odlučuju oni sa visokim/višim obrazovanjem nego oni sa nižim od toga. Isto tako, na taj korak pre će se odlučiti oni iz gradskih sredina, pogotovu, sa dužom tradicijom života u gradu.

Zbog čega?

Prvo, što se tiče visine obrazovanja, visokoobrazovani su obično oslobođeni kompleksa i zaštićeni od neprijatne mogućnosti prigovora da su „nepismeni“. Drugo, oni sa dužom, pogotovo višegeneracijskom tradicijom gradskog života otporni su na česte i uobičajene uvrede i komplekse da su „seljaci“ ili „seljačine“, tako da njima ne preti uvredljiva kombinacija „nepismeni seljak“ koje se Srbin veoma pribojava i stidi. Naše opterećujuće sećanje na vlastito seosko poreklo je veoma sveže. Naši gradovi su dojučerašnja sela. Mi smo zemlja koje je do pre jednog veka izvozila samo svinje i koja, takoreći, građansko društvo nije ni imala.

Sem toga, sa porastom obrazovanja obično raste i svest o značaju prirode, a uz to ide i povećana odgovornost i potreba za njenin očuvanjem, kao i ljubav prema  poljoprivredi kao „primenjenoj“ i značajno korisnoj grani prirode. Uz to, srednja klasa (najčešće nastanjena u gradu) obično ima i veću kulturu ishrane jer pridaje veći značaj zdravstveno ispravnoj i kvalitetnoj hrani (po mogućstvu organskoj) i njenom poreklu, i ponekad kao najpouzdaniji put ili jedini mogući način da do toga dođe vidi sopstveno bavljenje njome. Osim toga, takvim ljudima, entuzijastima i ljubiteljima prirode i njenih plodova, takva delatnost pruža veliko zadovoljstvo i radost.

„Svako žudi za onim što nema“

Iako grad nudi i omogućuje ogromne i široke prednosti za život (bogat i dinamičan kulturno-zabavni sadržaj i stalnu prisutnost u središtu glavnih zbivanja i informacija, blizinu i lakšu dostupnost raznih ustanova, javnih službi i servisa, koncentraciju raznih centara moći i uticaja…), ipak, usled dugotrajnog življenja u njemu, kao veštačkoj sredini, neretko dolazi do razumljivog zamora i  zasićenja njegovom negativnom ekološkom stranom (buka, gužva, zagađenje, povećani stres i sve ostale, dobro poznate, ekološke manjkavosti takvog životnog prostora). Pored toga, za gradskog čoveka koji je neretko pun entuzijazma i ljubavi prema prirodi, selo predstavlja sredinu punu egzotičnih, atraktivnih, interesantnih  detalja i novina.

Uz sve to, selo predstavlja sredinu jeftiniju za život. U gradu je sve više u expanziji eko-etno trend, „fazon“ ili moda (ali ne u onom uobičajeno negativnom povodljivo-pomodarskom smislu). Raste popularnost i interesovanje za mnoge tradicionalne (etnonacionalne, seoske i prirodne) vrednosti. Članovi udruženja za zaštitu prirode obično su mladi i visokoobrazovani ljudi iz grada sa povišenom svešću i ljubavi prema prirodi. Nasuprot tome, seljanima svakodnevni život na selu, poljoprivredni proizvodi (i sve što ono nudi) zna da deluje banalno, nezanimljivo, neatraktivno, dosadno, i zbog toga čeznu za gradom kao novom i boljom sredinom. Kao posledica toga postoji, primera radi, paradoks da žitelji grada konzumiraju voće u svežem stanju više od seljaka kojima je ono besplatno, lako dostupno, stalno je prisutno u njihovom okruženju i propada pred njihovim očima praćeno njihovom ravnodušnošću. Isto tako, iako je seljacima na raspolaganju jestivo bilje iz prirode vegetarijanska ishrana, mada ne tako česta, gotovo je  isključivo gradska pojava. Ne tako davno je u siromašnoj i seljačkoj Srbiji bio ideal jesti što više mesa (koje je bilo namenjeno tržištu), ali sa porastom životnog standarda, naročito u gradu, došlo je do zasićenja njime i taj ideal je jednim delom prevaziđen.

Motivi za odlazak u grad nisu samo potreba za  zapošljavanjem, već i skorojevićka potreba da se pobegne iz sela. Dok u razvijenom svetu postoji tendencija da se napusti teskoba koja vlada u užim gradskim jezgrima i elitnijim delovima grada i ode na periferiju kod nas postoji trend suprotnog smera – da se ljudi domognu najužeg centra i ekskluzivnog, prestižnog dela grada.

Srbija je veoma mlada urbanizovana zemlja sa jakom i dugom seljačkom istorijom i velikom opterećenošću seljačkim poreklom kojeg želi da se oslobodi. Na fejsbuku mi je, ilustracije radi, zapala za oko jedna zanimljiva pojava da mnogi sa sela ili polutani (iz najčešće prigradskih sredina) postavljaju svoje fotke na kojima su u nekom otmenom, luksuznom restoranu ili letovalištu, pored nekog roštilja (što su za njih izgleda jedino vredni trenuci koje treba ovekovečiti i podeliti sa drugima), dok, za to vreme, neke gradske fakultetlije postavljaju slike sa motokultivatorima, sa prvim posađenim paradajsom i njegovim plodovima i sl. Dok glumcu Nenadu Jezdiću, prilično ostvarenom u svojoj uglednoj i prestižnoj profesiji, i kao možda našem najpoznatijem „povratniku“ na selo, nije problem da sedne za traktor, kao ni jednom njegovom kolegi glumcu da se bavi kozarstvom kao dopunskim zanimanjem, mnogima sa „trećim stepenom“ škole (ili sa manje od toga) to je ispod svakog dostojanstva i ne bi da se ponižavaju zemljoradnjom. Znam mnoge u svojoj sredini koji izbegavaju da voze traktor jer bi mogao neko ili neka da ih vidi.

Slaba zainteresovanost i za prirodu

I ne samo poljoprivreda, i ne samo seljaku već i svežem, novopridošlom žitelju grada ili onom sa kratkom istorijom (porodičnog) gradoživljenja ni sama priroda nije naročito primamljiva. Kada su doajena niškog novinarstva, Zozu Marjanovića, turisti iz Slovenije pitali zašto na niškim „Bojaninim vodama“ nema ljudi, on je duhovito odgovorio, pogađajući u centar: “Pa, kad neko dođe iz sela, a ti ga teraš (ili vraćaš) na planinu…“.

„Pushing“ ili stimulativni faktor okretanja selu i poljoprivredu

Obično je podsticajni faktor povratka selu i poljoprivredi nedostatkak posla i bezperspektivnost, ali i ima čak i onih „čudaka“, ako ne i „ludaka“ (naravno, izuzetno retkih), nepojmljivih za srpski um, koji kao visokokvalifikovani kadrovi napuštaju sigurno i solidno radno mesto u javnom sektoru, i to čak u toliko željenoj „struci“. Napuštajući „državna jasla“ i posao iz srpskih snova oni odlaze na selo da budu svoje gazde baveći se, na primer, seoskim turizmom, uzgajanjem japanskih prepelica, lešnika, aronije i drugim kulturama na svojim privatnim porodičnim gazdinstvima. Čak i poneki stranac nađe interesa da dođe u našu zemlju da se bavi našom „neisplativom“ poljoprivredom. Poslednja vest na tu temu koju mi je fejsbuk izbacio je da je na Staru Planinu stiglo 25 žena iz 9 evropskih zemalja da se na njoj bave proizvodnjom organske hrane. Slična situacija je i u selu Vrmdža kod Soko Banje.

Bavljenje poljoprivredom u bilo kom obliku ili stepenu (kao osnovnim ili dopunskim zanimanjem, „za svoje potrebe“, rekreativno ili hobijski) ne mora da znači odricanje od grada i privilegija koje on nudi i savremenih civilizacijskih dostignuća, novina (koje nisu sasvim strane ni selu). Danas biti poljoprivrednik ne znači nužno biti seljak (ne mora nužno živeti u selu, a osim toga tradicionalni seoski život više ne postoji ni na selu), zemljoradnjom se ljudi mogu baviti, kao što se i bave, i iz grada. Osim toga, mehanizacija (koja nije uvek i naročito neophodna) i znanje doprinosi da ona ne mora nužno da bude težački posao kao kada su se njome bavili naši preci.

Izgovor „ne isplati se“

Prateći često poljoprivredne emisije na tv, ali iz neposrednog iskustva iz ličnog života, primetio sam dve kategorije zemljoradnika: nezadovoljne i zadovoljne. Teško je reći kojih je više, iako je kod nas uobičajenije biti nezadovoljan. One koji se stalno žale (što ne mora da bude sasvim  neopravdano, bez osnova) i koji tvrde da je bavljenje njome neisplativo (da se nalaze na „pozitivnoj nuli“), da ne vide računicu al da moraju, u nedostatku alternativa, nečim da se bave radi preživljavanja. I oni koji kažu da se njome ne bi bavili da im se ne isplati, i koji, kao takvi, mogu poslužiti kao model ili uzor za oponašanje uspešnosti. Niti grad, čije je industrija urnisana u toku tranzicije, nudi onoliko šansi koliko se hrli u njega niti je baš tačno da selo ne nudi (nikakvu) mogućnost. Čak i da ne pruža dovoljno ili onoliko koliko se očekuje ili želi ono je ipak mnogo više od vođenja ispraznog života koji se svudi na puku zabavu i provod, na prepuštanje hedonizmu, i izgovor. Iza izgovora o neiplativosti često se krije odsustvo motivacije, nepreduzimljivosti, nedostatka ideja, kao i stid od bavljenja potcenjenim i prezrenim zanimanjem…)

Neatraktivnost poljoprivrednih poslova, dakle, ima ne samo ekonomsku i političku dimenziju (u smislu njene neprofitabilnosti i odsustva podrške države), već je možda i veći problem kulturni, vrednosni i psihološki (neuglednost takvog posla) zbog čega je poželjna i potrebna rehabilaticija njenog ugleda. Zato je zanimljiv socio-kulturni i psihološki profil ljudi koji se na bilo koji način pokazuju interesovanje za nju.