Objavljeno: utorak, 31. decembar 2013.

Plastic Sunday: SUNCE JE POBEDILO!

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Olja Wagner

olja wagner2Plastic Sunday je u sadašnjoj postavi rezultat projekta nastalog posle učešća na konkursu „Hello Dobre Vibracije“, gde su osvajanjem drugog mesta pesmom „Radostan dan“ privukli pažnju i publike i kritičara i munjevitom brzinom osvojili top-liste u Srbiji. Po mom mišljenju potpuno zasluženo, što su dokazali i kasnije sa svojim EP „Razum traži razloge“, koji je rezultat skromne nagrade „Popboksa“, ali ne zanemarljive u ovo vreme kada muzička industrija funkcioniše po sistemu „uradi sam“.

Oni su dokaz da, ma koliko nam se ne dopada taj sistem, on je jedini način da se u rokenrolu negde stigne.

A stigli su da se pojave na skoro svim značajnim festivalima u Srbiji (osim na EXIT-u, ali poznat je već animozitet tog festivala prema provincijskoj muzici), pa čak da sviraju i na najznačajnijem koncertu ove godine – Depeche Mode na Ušću. Stigli su da sviraju po Beogradu više puta nego mnogi niški bendovi sve skupa, stigli su i do Crne Gore, Banja Luke.

milan plasticI pričam sa Milanom (bubnjevi i vokal) kako se sve to desilo…
Nisu imali nikakvu vezu, političku pozadinu, pare da podmite kritičare, drugare koji su ih progurali.. Samo rad i upornost. Ono što mnogi muzičari zaboravljaju je da rokenrol nije neka fensi stvar, već grub, težak posao koji vraća samo onoliko koliko u njega uložiš. Desi se da se sa svirke vrate „u minusu“, ali se desi i da prođu super pa eto sad taj zarađeni novac opet ulažu u novi materijal i nije sve bajno ali tako to ide.
Iskustvo koje su stekli nemerljivo je sa našim predstavama o tome kako funkcioniše svet iza te iste bine, kako se organizuju klanovi, kako te ignoriše onaj drugi ako se prikloniš onom prvom, ali zar nismo sve to gledali u dokumetarcima o rokenrolu i čitali u biografijama zvezda kojima se divimo? Pa upoređujemo Milan i ja kako je to tamo „gore“ a kako ovde kod nas…

 

Kaže da ovde vlada malograđanština među ljudima, gde se potpuno slažemo. Kako bi lepo bilo da i mi imamo svoje klanove i da se držimo jedni uz druge i da pomažemo kad god možemo. Ali pošto najviše mrzim kukumavčenje (a još više kurčenje) pitam ga šta da se uradi po tom pitanju?

[youtube url=“http://www.youtube.com/watch?v=w2A_zM4nFeY“ width=“560″ height=“315″]
Problem u Nišu je što nema gde da se svira. Jedan klub koji tu i tamo ugosti neko „veće“ ime ali ovi drugi ostaju uskraćeni za sticanje tog iskustva o kome pričamo a koje je neophodno da bi bend mogao da se razvija. Povlačimo paralelu sa beogradskim BIGZ-om gde je fora da postoji par mesta na kojima su svirke free, gde je nekoliko klubova u kojima se četvrtak/petak/subota/nedelja samo smenjuju bendovi na bini, ljudi dolaze i imaju priliku da čuju ono što im se možda i dopadne, pošto mediji i dalje čuvaju svoj medijski prostor samo za one koji su provereno tu već 20 godina. Niš ima već razvijeno online izdavaštvo (više o tome u narednom tekstu) gde probijamo lokalne okvire i bendovi iz drugih gradova objavljuju svoja dela za naše ljude. Ali nemamo gde da ih dovedemo da sviraju..

Milan priča kako je u svim kontaktima koje je ostvario naišao na želju bendova iz cele Srbije da dođu ovde i sviraju, pa bi nam verovatno mnogo lakše bilo da im onda kažemo „e aj’ sad mi da dođemo kod vas u Vrbas“ recimo…

plastic sunday2Ali dolazimo do ključnog pitanja: ko da se upusti u taj posao? Pa bendovi sami. Ne tamo neko drugi da uradi nešto za nas, nego mi sami. Da vidimo neki zajednički interes u tome i da prestanemo da jedni druge u tekstovima koje pišemo na netu zovemo lokalnim bendovima kad svaki ima ime. Ne mora ni njima ni meni da se dopada muzika o kojoj pišemo, nije poenta u tome, nego da postoji barem doza patriotizma, minimalna, kolegijalnost, ili ona prosta „ja tebi – ti meni“.

Milan i ja se podsećamo tamo devedestih kad smo počinjali.. trebalo je 3 benda da se skupe na jednom mestu gde će da probaju da bi imali svu opremu za probu..toliko smo bili bedni.. ali smo mogli da se sakupimo. I imali smo gde da uveče posle probe sviramo pred kakvom-takvom publikom.

Ali dolazimo do još jednog krucijalnog problema za niški rokenrol:

Zašto nema niške muzike na niškim medijima?

Tu već gorepomenute kolege nisu krivi. Milan se seća da je Niš nekada imao redovno na TV stanicama emisije o gradskim bendovima, radio je isto zdušno podržavao underground, čak su i jedine novine u gradu s vremena na vreme ispratile po neki detalj. Gde smo sada?
Pričamo o primeru drugih gradova u Srbiji koji su stali iza svojih muzičara na ovaj ili onaj način i koliko to znači za razvoj scene. Evo slušam pre neko veče promociju Urbaniš kompilacije na City radiju i sve lepo se ispričaše, čuli smo nekoliko pesama.. A ja se pitam: da li će ikada više makar još jednom neko da otvori tu kutiju, izvadi disk i pusti neku pesmu sa njega u etar? Da čuju ljudi. Ovaj Plastic Sunday bre ne silazi sa top-lista od kako se pojavio a na „lokalnom“ radiju ni traga.

plastic sundayNego, snimanje novog materijala je gotovo i odlučili su da se prepuste proverenim rukama koje su radile i prošli put i Milan kaže da sada očekuju završne radove i da je zadovoljan onim što su uradili. Moj skromni doprinos beše u malecnom savetu da pije čaj od žalfije za glas pred snimanje pa ako me se sete, sete se…

Još kaže da će sada već bolje da razmisle o svemu, šta sa materijalom i kome ga dati. I lepo je kad dođeš u situaciju da možeš malo i da biraš. Pa malo bolji spotovi, pa merčendajzing, pa možda i neka komšijska zemlja još malo za neki koncert. Ne volim da se bavim prognozama ali dokazaće Plastic Sunday da se rad isplati. Čak i u konceptu koji nije standardan za oči i uši (za one koji ne znaju, bubnjar je vokal, devojka svira bas a gitarista je konceptualni noise neuebautner).

A zašto je sunce pobedilo? To je jedna anegdota sa snimanja njihovog spota, nije za javnost ali mi se dopalo kako zvuči.

Vaš komentar:


 

Nišville 2017