Objavljeno: subota, 1. mart 2014.

Po naški

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Jovana Bajagić

mojnisU kome god od svetskih mesta visokih solitera i standarda da se nađem, hvata me ta, t`ga za jug.

Neobjašnjiva, obuzimajuća.

Ima gradova, istina, u kojima se nisi rodio, ali rode se oni u tebi.

I rastu do neumiranja.

Učini ti se, ulice u njima mirišu lepše, u njima je sve lakše. Ali postoji jedan grad koji voliš i kada je najteže. Neuglednog i neokupanog. Voliš ga uprkos tome što u njemu možda nemaš ni za pogačicu i jogurt, kamoli burek. Opraštaš mu kada ne radi lift u zgradi ili kada ti perverzni zidari kao nesvesno dobacuju dok prolaziš pored gradilišta. Obožavaš ga iako se stalno saplićeš o rupe u asfaltu. Nije ni važno što na uskom trotoaru uvek neko ostane isprskan od strane bahatog vozača. Što više plastičnih kesa, nego ptica putuje nebom. Njemu se nasmešiš kada sa jeseni pred zgradama niknu čitavi šporeti na drva za pečenje paprike.

To je grad na raskrsnici koji više voli kružni tok. Grad u kome sve možeš, a ne moraš.

Grad koji  srce ište.

Zato što si se u njemu rodio. Zato što je tu tvoj dom. Zato što si se u Tvrđavi prvi put poljubio. Zato što radnik sa trafike uvek pozajmi novine samo da prelistaš. Zato što znaš kako ti se zove poštar ili prvi komšija. Zato što najviše voliš šampite iz poslastičarnice u centru. Zato što u njemu tuga nije stvarna ako joj nisi dodao of lele ili čuđenje, ako ne kažeš aman, pa ma odakle oni poticali. More, voliš ga, jer mu je jezik milozvučan i raskošan. Zato što ima kokoške sred Dušanove. Zato što je ljudski. Životno sirov i nebrušen.

Istina je, mogli bi ljudi u njemu da više čitaju, više se smeju, grle, prave decu i plešu na igrankama. On to zaslužuje. Zna da te uteši dok tužan šetaš po bedemu, deli svoj carski drum sa tvojim stopalima kada se raduješ zbog položenog ispita. Ili kada u Čairu učiš unuke da prohodaju i voze bicikl.

Osvajan, a neosvojiv. Mnogo puta ranjavan, ali nikada nije podlegao. Uvek uzdignut uspravan i ispravan, ako ne po padežima i akcentima, ono po ljudima. On uvek uspeva da se okrene ljubavi. On ne kudi tamu, on pali svetlo. Negde na dnu života, ispod svih strahova i promašaja, sačuvao je humor i merak. Voliš ga, jer zna da ustane onda kada svi leže, jer zna da govori dok svi ćute, jer zna da plač pretvori u pesmu, poraz u iskustvo. On zavodi do neprepoznavanja. Zavodi do najčistije ljubavi. On je tvoja peta strana sveta.

Neki iz njega odlaze. Neki novi dolaze. U njemu se zaljubljuješ, venčavaš, porađaš. U  njega se uvek možeš vratiti. Zapravo ti si oduvek tu. Čak i kad nisi. Nosiš ga sa sobom. On je ti, a sebe jedino ne smeš izgubiti. Svoj 7/8 ritam u bilu, svoj nišlijski jelek retkog zlatoveza, svoje prvo pikanje lopte na obližnjem igralištu. Samo svoje rituale. I svog prodavca na pijaci. I standard – gurmansku u dve lepinje.

Rukovanje do iščašenja ramena. Ne smeš izgubiti njega, u kome je sve po naški i po niški. E, za taj jug hvata t`ga.

Jer, ima gradova za koje često izgovoriš ovde bih mogao da živim, ali samo je jedan u kome živiš zaista.

Vaš komentar:


 

Nišville 2017