Svetlana Ceca Bojković, jedna od najvećih srpskih glumica ovih dana u Nišu na Filmskim susretima daje lekciju mnogim mladim koleginicama koliko je pristojnost važna u odnosu sa publikom, kako otmenost glumicu održava na sceni. U Nišu je predstavljena monografija o Svetlani Bojković, autorke Tatjane Nježić gde publika saznaje da je otac srpske glumice tražio vezu da je ne prime na glumačku akademiju, njene intimne umetničke detalje iz višedecenijskog rada u pozorištu, televiziji i filmu.
G: Koliko je film „Pas koji je voleo vozove“ odredio vaš dalji glumački put?
Bojković: Ja sam pre toga radila dosta na televiziji, a „Pas“ je bio moj prvi film i jeste mi otvorio jedan put u kinematografiji. Posle sam dobijala brojne uloge na filmu, ali dugo nisam imala izazovniji zadatak. Dobro, tada su reditelji bili mladi, to je bila takozvana „Češka škola“, Karanović, Marković i drugi. Tada smo polako izlazili iz onog perioda „partizanskih filmova“ bi nije bilo mnogo ženskih uloga. Ta uloga Mike u „Psu“ mi je ostala kao nešto specifično.
G: Kako gledate na taj odnos sve češćeg repriziranja serija?
Bojković: U tom žanru „Bolji život“ je jedna od najboljih serija. Od snimanja te serije su stigle nove generacije koje je gledaju, a i ovi stariji vole da je vide. Pogotovu taksisti u Beogradu koji mi kažu da vole da je pogledaju i da krenu na posao, iako već takoreći znaju napamet replike. neko je pitao da li će biti nastavka, neće. Gotovo je s „Boljim životom“.
G: Svedoci smo te krhkosti umetničkog bića koja, na žalost, odnosi živote glumaca mlađe generacije. Koliko košta taj „impersativ života“?
Bojković: Jeste, na žalost, glumac živi i događa se da prerano sagori. To je sve jako tužno. Glumačka profesija je takva da se čovek kompletno da i to se plati životom.
G: Jedan veći broj umetnika u Beogradu, Srbiji se bori za golom egzistencijom. Kakav je vaš stav o tome?
Bojković: Teško je odgovoriti kako sa tim izaći na kraj, kako poboljšati status umetnika. To bi trebalo da uradi sistem ili država, ali nisam neki optimista što se tiče toga. Znate, pozorište, film je nešto što je kod umetnika jedan imperativ života. Ko ima taj umetnički talenat on mora da ga neguje. On te tera da stalno radiš i zahvaljujući tome mi smo ipak jako žilava profesija. Opstajemo i opstajaćemo. Umetnici žive neki svoj paralelni svet koji sve ove loše stvari iz svakodnevice zamenjujemo radom i umetničkim delima.
Tekst i foto: M.S.