Objavljeno: ponedeljak, 19. mart 2018.

Zašto ljudi bacaju smeće gde stignu, a ne gde bi trebalo

piše: Žikica Simić, doktor sociologije

Tema smeća je kod nas uvek aktuelna, al kako se bliži leto i rastu temperature ono postaje sve aktuelnije jer je vidljivije i osetljivije. O problemu bacanja smeća se mnogo priča i piše, kao i o mnogim drugim stvarima, ali bez ikakvog uspeha.

Kod nas se problem bacanja smeća na javnu površinu i zagađivanja prirodne sredine posmatra suviše usko i izolovano od ostalih problematičnih ponašanja koji štete našoj zemlji. Ne shvata se da je uzrok ovome mnogo širi i dublji, da je to deo našeg mentaliteta i opšteg (ne)kulturnog obrasca ponašanja.

Glavni uzrok ovakvog ponašanja – zagađivanja sredine bacanjem smeća – nije toliko u nedostatku „kućnog vaspitanja“, smisla za lepo i uredno i odsustvu svesti o potrebi za higijenom (o „nekulturi“), već u nemarnosti, nezainteresovanosti i neodgovornosti za javno dobro, opšti interes. Radi se, zapravo, o pukom egoizmu, uprkos tome što sebe smatramo za kolektivan i solidaran narod.

Slična sebičnost, neodgovornost i ravnodušnost prema javnom dobru (prirodnoj sredini) je uništila i privredu ove zemlje jer je svačije bilo ničije i kao takvo se nimalo nije cenilo. Današnji mladi, doživeli su ono biblijsko prokletstvo “da očevi jedoše kiselo grožđe, a deci trnu zubi”, tj. doživeli su gorke plodove javašluka, neodgovornosti, pohlepe, kratkovidosti i gluposti ranijih generacija, svojih roditelja prema društvenom sistemu.

Oni su urušili sistem i budućnost svojoj deci zabušantskim odnosom prema radu, lažnih bolovanjma i lažnim penzijama itd. Krađa države se nije smatrala naročitim moralnim i društvenim problemom što odražava parola ”Druže Tito, ti si krao al si i nama davao”. Radničke i narodne mase su verovale u mogućnost dugovečnosti takvog sistema koji se zabušava i krade. Pitaćete se kakve veze ima bacanje smeća i krađa zajedničke imovine. Pa, ko krade taj i laže, odnosno onaj ko prlja svoju sredinu on je često sklon i krađi.

Uvrežena je zabluda da se Evropljani ponašaju uredno i zakonito isključivo zbog straha od visokih novčanih, pa i zatvorskih, kazni. Prosečan građanin Srbije to čini najčešće zbog straha od kazni. Zato on živi u pogrešnom uverenju da i drugi to čine samo iz negativnih motiva(straha). To je kako mali Perica zamišlja Evropu. A prava istina je da građani mnogih evropskih država imaju znatno izgrađeniju svest, savest i odgovornost, kao i osećanje za javno, zajedničko dobro o kome brižno i solidarno vode računa.
O tome su, pre jednog veka, pisali i oni koji su se bavili mentalitetom i karakterom našeg naroda (Cvijić i Dvorniković).

„Već nebriga za čistotu ulica (i mesta kuda “drugi“ prolaze) i uopšte nehat za sve što je opšte i komunalno u južnjačkim velikim gradovima baca svetlost na slabiji i zaspali socijalni smisao južnjaka u poređenju sa budnim komunalnim osećanjima Nordijaca u njihovim uređenim, dobro organizovanim i u svakom pogledu negovanim selima i varošima. I putnik može na prvi pogled da uoči ovakve razlike“ (Dvorniković).

Svetinja građaninova imanja, dvorišta ili bašte, ograđena je do same ulice bodljikavom žicom; (…) Njegov horizont dopire samo do kućnih vrata i ograde; kakav je put i kakav centar, a pogotovo kakva je periferija – njega se nimalo ne tiče jer nije njegovo lično pitanje. Ne bi se moglo reći da se tu radi o nedostatku i smisla za red i čistotu. Naprotiv, njegova kuća i dvorište može da bude čisto i uređeno kao „kutijica“, ali na ulicu, malo dalje od svojih vrata, on će da baci svaki gad i nečistotu. Čestita građanka, u svojoj vrednoći oko kućne čistote, istresa na glavu prolaznicima razne krpe i ćilime, prizor koji se i usred naše prestonice može svakog dana videti, i na svojoj rođenoj glavi iskusiti. Protest izaziva čuđenje: Biće neki „lud čovek“ (Dvorniković).

Izgleda da je Dvorniković ovakvo zapažanje preuzeo od svog učitelja Jovana Cvijića koji kaže nešto veoma slično ili identično: „Srbin će nerado uraditi nešto izvan svog dvorišta“. Logika mu je: do ovde je moje, o tome ću da brinem kako valja, a ono što je zajedničko, tj. ničije, baš me briga za to.

I danas često viđamo scene da se sneg sa trotoaru ispred svoje kuće ili radnje izbacuje na kolovoz, a ponekad viđamo i kako domaćice na selu izlaze na ulicu sa rešetom ili sitom da „veju“ pasulj kako bi ga očistile od suvišnih otpadaka , a ponekad i domaćin kome grane stabla nekog voća nekoliko metra šrtče na seoski put zna da opomene prolaznike sa mašinama da paze na jabuke koje mu obaraju prolazeći pored njegovog dvorišta itd.

Takođe, nemarljni ljudi često izbacuju svoju dotrajalu eletričnu, „belu tehniku i drugo stvari iz domaćinstva što dovodi do toga da tokom nabujalih reka, usled čestih padavina i topljenja snega, dolazi do probijanja zidova korita reka i izlivanja vode iz vodotokova što dovodi do plavljenja njiva i domaćinstva poplava kao elementarnih nepogoda, pa i katastrofa (čuvene poplave iz 2014 godine, sa kulminacijom u Obrenovcu).

Sve ovo pokazuje kako se ni posle jednog veka nije gotovo ništa ili veoma malo promenilo u našoj svesti i ponašanju.

1 komentar
  1. prof dr CVETKO prvi kaže:

    Čim stigoše u Niš-bacaju gde stignu … zato što im se ne menja svest i zato su kulturni !

Vaš komentar: