[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Marko Smiljković
Lutajući tako starim “Fordom” noćas, u novogodišnjoj noći, videh neku drugu stranu novih i starih naselja Niša.
Na Ledenoj steni, Somborskom bulevaru, kod Svetonikolske crkve, u stanovima i kućama, slična slika.
Mnogi prozori liče na izloge kineskih prodavnica.
Polupripita deca se spuštaju pešaka u grad, pokoji promrzli domaćin kupuje poslednju flašu pića u staroj godini jer je tek posle poziva kumova ukapirao da mu nedostaje još baš ta flaša pa da sve bude u redu…
Dobri stari boemski alkoholizam ubile su bombe piva koje se u ovoj noći prodaju ispred trafika. Oko trafika, fina neka društva perspektivnih omladinaca koji se regrutuju u takozvane pijance „napismo se po nabavnoj ceni“.
U mom kraju, oko Tvrđave, polegale po keju, ipak, neke starije generacije s flašom votke. To je već nešto.
Ne sluti na puko, već na ozbiljno opijanje. Pripremaju se za urnebesno Terijevo veče na Letnjoj pozornici. Policija na svakom ćošku. Proširio nam se grad. Na novom mostu kod Tošić pumpe neke gospođe šataju pudlice da se zajedno proluftiraju od mirisa baruta petardi čije im nekontrolisane eksplozije donose psihičke trzavice.
Ko nije imao priliku da se nađe u sred rata, o tome bi mogao sinoć da stekne utisak na Bulevaru Nemanjića. Samo da zažmuri i ispred sebe stvori sliku bitki za neki grad. Sve ostalo je isto. Slabe i gromoglasne petarde dočarale bi mu taj trenutak.
U parku Sveti Sava dobri stari Penthaus zabavlja nekoliko hiljada ljudi koji nisu stacionirani na jednom mestu. Šetaju ljudi. Bio sam iznenađen kada sam od nekih roditelja video da po onoj promrzlini šetaju bebe u kolicima!
Pojedini zaljubljeni parovi kvase svoje usne na hladnim klupama parka.
Svratih do avlije „Složnih komšija“ i tamo zatekoh pravo iznenađenje. Ni ove komšije iz Uroša Predića ulice više nisu tako složne. Čast i slavu ovi komšija koje su se do prošle godine okupljali, slavili, za razliku od mnogih jedinstveno dočekivali Srpsku Novu godinu, to više ne čine tako pompezno i slavljenički.
Čast ovom ritualu sinoć su čuvali Gera i Gile. Gera je te noći zapalio vatru u svom etno kutku i sam hteo da dočeka Novu godinu. Gile je naišao sa flašom Stomaklije i uz kiseli kupus su krenuli da tradiciju iznesu sami! Sedoh da popijemo po jednu.
Uz čašicu uvek klizi razgovor.
– Narod nekako postao malodušan, nekako nema volju ni za šta, otkud takvo neraspoloženje u narodu, stvarno je nejasno. Neki su se posvađali, neki otišli kod sinova i snaja, tako, rasturismo se, al’ ne gubimo nadu, sledeće godine će valjda da se posvađani pomire, dobićemo nadu pa će više nas i da se okupi ovde. Kao nekad.
Tako je govorio Gera. Gile klima glavom. Odobrava. Slaže se.
U kafanama parka Sveti Sava nekako potmula atmosfera. Pune kafane, ne može mesta da se nađe, a narod unutra kao da se okupio reda radi. Bez potpunog jecaja patriotizma da čekaju Novu srpsku godinu. Kao da nikome nije ni do čega stalo.
Mislim da su samo u Nišu pred ponoć i doček u Srbiji mogli da se čuju zvuci Hrvatskog benda „Prljavo kazalište“. „A jaaa, ja ne mogu bez njeee, bože, bože, spasi me“, prolamalo se iz parka Sveti Sava. Iz nekih starih privatnih razloga nije mi bilo milo što to čujem baš na taj dan, a s druge strašno sam ponosan što je moj grad uvek imao taj pacifistički karakter.
U Kazandžijskom sokačetu sve prazno. Pojedini radnici čiste kafiće kao svakog ponedeljka uveče. Poslednji gosti polako odlaze. Stigla je Nova godina, dosta je, sutra se radi, komentariše jedan.
U kafanama „Galija“ i „Biser“, žestoka atmosfera! Sve puca od veselja. U „Biseru“ saznajem lepu i ružnu vest.
Sinoć je u toj kafani „Biser bend“ dokazao da zna sjajno da svira kada hoće, a uz te zvuke došlo je i do jedne proševine. Ono, na kolena uz cvećku, zaistinski! Ali tu i saznajem da su četvorica momaka povređeni u tuči, negde prema Niškoj Banji. Bes šta li je, u svakom slučaju – tužno. Zovem Gagija da ga probudim, da pišemo vest. On ne spava, radi sajt, postavlja sveže slike sa tvrđave, kaže dobro je. Ima i grejana. Odoh da vidim.
Teri još praši na pozornici. Omladinci polako napuštaju Tvrđavu, a ja odlučih da oko 2,30 ujutru upitam Hitnu pomoć, šta je s ovima izbodenima u tuči.
– Gospodine, vi znate da to mi to ne možemo da dajemo. Verujem vam da ste novinar , ali to će te dobiti od našeg portparola oko 7,15 do 7,30 ujutru. Sad će da se rasture s ovog dočeka ovamo (Tvrđava ili Park Sveti Sava, prim. autora), će se istepaju jos pet, šest, deset puta tako da ćete tek ujutru da dobijete te informacije.
Rekoše mi, onako malo odjebavački, ali sve u granicama kulturne komunikacije. Dobro, idemo dalje. Imam kog da zovem da saznam šta je bilo. Zovem. Saznam. Prvi puštamo vest. Dobro je. Prvi smo. On se pali na to. A i ja. U pola sedam ujutru.
Eto, Nova godina. Srpska.
A, kao da nije nova. Izgleda da mnogi imaju utisak ne da dočekuju sledeću već prethodnu godinu.
Što i nije razlog za neko slavlje.