Promocija prvog romana niškog novinara Milorada Doderovića

Roman niškog novinara Milorada Doderovića, „Hodžina kći“ biće predstavljen u petak na Samu knjiga u Beogradu. Izdavači su Udruženje pisaca, Književna zajednica Udruženja književnika Srbije, „Sedmica“ – Frankfurt, Agencija za izdavaštvo, umetničko stvaralaštvoi organizaciju programa „Svici“ – Niš.


Velibor Petković, predsednik Društva književnika i prevodilaca iz Niša o knjizi:

Sve suštinski važne priče su o ljubavi i smrti. Sve drugo je luk i voda. Doajen novinarstva Milorad Doderović to odlično zna i zato je svoj romaneskni prvenac posvetio temama o kojima jedino i vredi pisati. Okvir za priču o zabranjenoj ljubavi pronašao je u svom zavičaju, Gornjoj Jablanici, gde se ovakve antičke drame događaju i običnim ljudima. Osnovu za to daje im patrijarhalna tradicija koja nalaže da se moralne norme ne smeju prekršiti ni po koju cenu, a jače su i od svih zakona koje propisuju države, prolazne i često kratkotrajnije od ljudskih života.

Milorad Doderović

Sudbinski susret lepe Ramize i Bore na Sinanovini je planinska pastorala koja nagoveštava idiličnost njihove ljubavi. To je zapravo upoznavanje dva deteta pri kraju osnovne škole, Albanke iz sela Grabovac i Crnogorca iz susednog Bukovca. Njene ovce, u potrazi za ispašom i opalim voćem, zabasale su na livadu Vukovića, a ovnovi predvodnici otpočeli su bitku. Razdvajajući ih, dečak i devojčica su progovorili i stidljivo se gledajući, odmah dopali jedno drugom. On joj je nabrao kruške, medno voće koje nije ništa manje opasno od rajskih jabuka. Jer, poput munje, „ljubav udari često tamo gdje ne treba“, kao u pesmi Neleta Karajlića o ratnoj ljubavi Srbina i Muslimanke.

Ova uzajamna simpatija Bore i Ramize, rođena na uvodnim stranicama knjige voljom pisca – demijurga, uprkos nacionalnim i verskim razlikama zajednica kojima pripadaju, izaziva slutnju kod čitaoca da će u tekstu otkriti našu verziju Šekspirove tragedije o ljubavi dvoje adolescenata, Romea i Julije. Međutim, autor pravi neočekivani otklon i vođen biografskim hronotopom glavnog junaka Bore Vukovića, prati njegovo školovanje, najpre gimnazijsko u Leskovcu, a zatim studiranje na Filozofskom fakultetu u Nišu. Čini se da dopušta vremenu i događajima da testiraju ljubav dvoje mladih, u duhu zapažanja ruskog formaliste Viktora Šklovskog: „Ljubav je komad sa kratkim činovima i dugim pauzama. Treba se umeti ponašati tokom pauza.“

Predstavljajući članove porodice, najpre oca Mirka i majku Zorku, a zatim i druge pripadnike familije, Doderović daje širu sliku života u planinskim, retko naseljenim predelima Srbije, poput njegove Gornje Jablanice. Surovi životni uslovi primoravaju na uzajamno pomaganje nacionalno mešovito stanovništvo, a data reč i dalje je obavezujuća, baš kao u vreme nastanka srpskih epskih narodnih pesama. Ovu povezanost savremenog života sa tradicijom naglašava i uvođenje u priču rođaka koji izrađuje umetnički oblikovane gusle, uz koje se i dalje peva pred pažljivim slušaocima.

Beleška o autoru

Pisac ne izostavlja ni tragične srpske podele na četnike i partizane u Drugom svetskom ratu, o čemu glavni junak Boro Vuković najviše saznaje od oca Mirka, pešačeći od rodnog Bukovca preko Ravne do Sijarinske Banje, odakle autobusom putuju do Leskovca. Načinje i priču o dijalektu, ijekavskom i ekavskom izgovoru, kroz prilagođavanje novoj sredini i napuštanjem načina na koji se govori u njegovoj porodici i planinskom kraju. Povremeni odlasci kući, u vreme raspusta, prilika su da čuje poneku novost o Ramizi, ali ni saznanje da je obećana lekaru Muratu ne obeshrabruje Boru da mašta o njihovom zajedničkom životu, negde daleko, na kraj sveta, u dalekoj Australiji.

Ženidba Avdije Sadikovića, sina nadničara Bajrama koji je radio kod Vukovića i koga su oni često pomagali kad bi zapao u nevolje, neočekivana je prilika da se Ramiza i Boro nakratko vide. Do tog susreta dolazi na Bajramovo insistiranje da jedinim Srbima na albanskoj svadbi pokaže mladu, čineći im tako retku čast kakva se sunarodnicima ne ukazuje. Dok Ramiza podiže veo sa lica neveste, sedamnaestogodišnje Fazlije, zbunjeni otac Mirko obara pogled, a Boro koristi priliku da se nagleda svoje platonske ljubavi.

Pod snažnim utiskom tog susreta, ohrabren pivom koje je popio u Ravnoj Banji sa bratom od ujaka Goranom, Boro Vuković čini nepromišljen gest i sprejom za lakiranje ispisuje na zidu stare zadruge grafit: „Boro i Ramiza“. To bi se verovatno završilo ozbiljnim razmiricama da neko od prolaznika nije precrtao poslednje slovo „a“ u imenu Albanke i tako pretvorio natpis u podsećanje na partizane koji su zajedno streljani, Boru Vukmirovića i Ramiza Sadikua. Slučajan susret hodže Idriza, Ramizinog oca koji se zaputio na pijacu u Medveđi, sa Borom Vukovićem, bio je dobra prilika da mladić otkloni sumnju da je on pisao imena po zidu, jer se raspričao o narodnim herojima Drugog svetskog rata i njihovom stradanju koje je opevao pesnik Adem Gajtani.

Sledi munjevit uspon u karijeri glavnog junaka, po diplomiranju i odbrani master-rada iz komunikologije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Dobija posao u firmi „Rio Tinto“ koja na području Jablanice oko rudnika Lece istražuje nova nalazišta i taj deo romana podseća na bajku. Sve ide kao po loju, baš kao kad novinar promeni profesiju i postane pi-ar zadužen da u najboljem svetlu predstavi poslodavca. Ali to je samo romansijerski trik da uljuljka čitaoca, prikazujući mu darovitog mladića koji u svojoj zemlji, samo na osnovu sopstvenih sposobnosti i marljivog rada, uspeva da se zaposli i napreduje do rukovodećeg mesta. Naviklom da živi u sasvim drugačijoj Srbiji, ovaj središnji deo romana retko kom čitaocu neće delovati kao literatura inspirisana delima Tomasa Mora i Tomaza Kampanele.

Međutim, Milorad Doderović zapravo razvija radnju romana poput antičkih dramaturga: iznenadni susret na australijskim Plavim planinama Bore sa Ramizom, izbeglom sa Kosova gde je u Prištini bila učenica srednje medicinske škole, započinje sled događaja koji moraju biti kažnjeni. Naime, vrtoglavi uspeh u karijeri Bore Vukovića odvodi ga u Sidnej, ali on sve to žrtvuje zbog ljubavi prema Ramizi koja se takođe ne koleba da odbaci prošlost i prekine porodične veze. Time započinje hibris, drskost dvoje mladih da se suprotstave zajednici i „bogovima“ svojih nacija. A to, po verovanju Starih Grka, predstavlja izazivanje sudbine koje mora biti kažnjeno.

Tako izostaje happy end uprkos Ramizinoj spremnosti da promeni identitet i ljubav kruniše venčanjem u manastiru Sveti Sava u Ilajnu, a zatim pod imenom Radmila rodi dva sina, Miloša i Uroša. Upravo kada se učini da su sve prepreke savladane uz pomoć kumova Medenica i drugih dobrih ljudi, i da počinje željeni život, glavni junak Boro Vuković gine u saobraćajnoj nesreći, nemoćan da se odupre sudbini nagoveštenoj neobičnim snovima i drugim zloslutnim znacima poput ptice koja noću udara u prozor.

Time autor izražava fatalistički pogled na svet, nemogućnost čoveka da se odupre predodređenoj sudbini. Baš kao što je i sam pisac bio nemoćan da se odupre svom životnom fatumu – novinarstvu, težeći da u ovom romanu navede što više činjenica, kako istorijskih, tako i savremenih, pa među likovima ima i mnogo stvarnih ličnosti. Zbog toga roman povremeno menja žanrovsku odrednicu i iskoračuje u neku vrstu romaneskne reportaže, a gastronomski opisi dati su u najboljoj tradiciji Čarlsa Dikensa i njegovog prvog romana „Pikvikov klub“, čuvenog po detaljnim opisima engleskih gostionica XIX veka.

Tako ovo delo ostaje u međuprostoru između literature i publicistike, opterećeno težnjom da se za sve navedu tačni podaci i svi učesnici u pojedinim događajima. Ako je verovati Danilu Kišu, književnost zahteva kombinaciju ironije i patetike, a s obzirom na to da je pisac zauzdao svoju duhovitost, žrtvujući je epskoj, guslarskoj tradiciji, uveren sam da će već u narednoj knjizi Milorad Doderović pokazati sve kreativne potencijale kojima raspolaže: i u narativu, i u formi kojom ga oblikuje.


gradjanin.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

© 2022 GRAĐANIN - Gradjanin.rs je upisan u Registar medija Republike Srbije pod rednim brojem: IN000266