Jasno mi je da je parkiranje u svakom delu našeg velikog sela na nivou prave umetnosti, ali da je na nivou hororora, to sam se uverila, kada sam pribavila auto. Tu počinje svakodnevna agonija.
Tekst i foto: Violeta Milosavljević, profesorka biologije iz Niša
Vojvode Mišića 61 Niš
Evo moje priče.
Prostor ispred zgrade u Vojvode Mišića 61 u kojoj sam pre 12 godina kupila stan, uzurpirale su određene komšije i samo oni imaju pravo na parkiranje. Podigli su rampe i postali privilegovani i bezbedni po pitanju parkinga. Ispred zgrade ima prostora za 8 automobila, a zgrada ima 22 stana i 2 lokala. Na sve molbe da se dogovorimo i rešimo to pitanje, nismo uspeli, jer su komšije čvrsto na stanovištu da baš oni imaju prava da se tu parkiraju i polažu to pravo kao da su naledili od dedova. Komunalna inspekcija nema ingerencije, a upravnica zgrade nema autoritet da se to reši.
Dvorište pored, koje je bilo u vlasništvu Vojske Jugoslavije sa privatizacijom menja status u ne znam tačno koji (navodno ugovorom mogu da se koriste tim zemljištem 99 godina?) te su taj prostor zagradile te komšije, lancima, katancima i rampama.
Pored zgrade se nalazi privatni staklenik, gde je takođe parkiranje zabranjeno, mada su korektni i za sada ne prave problem, a sve pod strahom da nekome ne smeta auto.
Na ulici, ukoliko bi se platio parking, osim vikendom, teško da ima mesta jer se uvek parkiraju ljudi koji završavaju neki posao.
I na kraju gubim snagu jer se osam meseci preganjam gde se parkirati i zašto ne baš tu. Umora ima, ali odustajanja nikako.
Divna razglednica iz Niša.